II čin
I pojava
(Nebojša i Nataša u stanu. On pije kafu, a ona sok. Zvono.)
Nebojša: Nato, otvori, zlato!
II pojava
(ulazi Mihajlo)
Mihajlo: Dobar dan!
Nebojša i Nataša: Dobar dan!
Mihajlo: Po dogovoru, prijatelju. Evo, ja upravo stižem iz Pariza!
Nebojša: Dobro mi došao, sedi. Brzo si stigao. Nato, stavi kaficu.
Mihajlo: Čekaj, dete, da ti čika Mića da poklon. Znači, upamti, ja sam čika Mića, ne tata, ne ćale, č i k a M i ć a, imaš si ti tatu. Rada će prihvatiti da je zoveš kako želiš. Samo (imitira Radmilu) “da gu prođe ono njeno petličenje. Će razume da je gospodstveno da se više ne vikav svekrve mamo, da je toj zastarelo. Će si kaže pa ja li n’ umem da se ponašavam po gospodski. Ja s’m se snalazila po gospodski u Paris. Niki ne mož’ k’o Rada. Radu ti je Bog za sve zdaja i da se isprčuje i da gim na svi pokazuje da gu nema takva u cel svet, još majka nije takvu rodila”. Ona ima pogan jezik, ali nema lošu dušu. Videćeš, ima da te čuva kao ćerku. Starija snaja je navikla već, pa pusti je da se ispriča, a posle radi kako joj odgovara.
III pojava
(Nebojša i Mihajlo sede)
Mihajlo: Prijatelju, otvori ovaj viski, pa da se ja i ti dogovorimo. Deca ne smeju da nam se sekiraju. Pusti Radu. Nije ni njoj lako. Njoj je mladost prošla čuvajući decu, gledajući kuču i na pijaci. Ona je vezana za zemlju, pedeset hektara je kupila. Kad čuje da neko prodaje zemlju, odmah zove za pare: “Mikajlo, Mićko moj, prodavav zemlju. Mlogo je ubava. Zemlje si je zemlja, ona nas ’rani. K’d si imamo ’ranu i tvoje paričke iz Paris kuj k’o nas. Ma, Mićo, ja i ti i gora zelena, ne se mi davamo na ovija bezemljaši. Toj su golje, a ti, Mićo, znaš da k’d me poslušaš, sve si najubavo budne. Će pošalješ pare, a ja ću se cinkarim, neće me oni pretupav, ne s’m vesla sisala. Ću gu uzmem bam-badava”. Domaćica je velika, ali sama bila, pa možda je i jedino tako mogla da se izbori sa svim obavezama. Voli da se za sve pita, da ona odlučuje, ali prihvata i donete odluke kad se malo primiri. Kad krene veselje, prva ima da se veseli i sve će da zaboravi. Ona je moja briga.
Nebojša: Ta ideja Vam je dobra.
IV pojava
(Nataša donosi kafu)
Nataša: Lep lančić, puno vam hvala, ali ja to ne mogu da primim.
Mihajlo: Možeš, možeš, dete pa sad si ti moje dete. Lepo ti stoji, u zdravlje da nosiš. Nemoj kod Rade da kažeš ne mogu kad ti nešto daje, odmah će: “Za koje pa nećeš! Toj li ja n’ umem da izaberem. Svi mislite da Radu prostinja izela, a ja, bre, k’d s’m bacim pogled na nešto, znam na koga će stoji ubavo, a na koga k’o da si na moji praci stavija ili obukja. E, takoj da si znaš, k’d ti Rada kupi, cel svet ima da te gleda i da se isćuđava”.
Nataša: Hvala, ali . . .
Nebojša: Nema ali, vidim čovek je razuman, sve ćemo da rešimo.
Nataša: Ja mislim da treba i Batu da pozovemo.
Mihajlo: Zovi ti Batu, neka dođe.
Nataša: Mi smo se dogovorili da prošetamo.
Mihajlo: Ako, dete, pa dođite.
V pojava
(Nataša izlazi, Nebojša i Mihajlo piju i nastavljaju razgovor)
Nebojša: Živeli!
Mihajlo: Živeli, prijatelju! Ja znam moju Radu, ona bi samo da traži. Nikad nije zadovoljna onim što ima. Uvek bi više. Rekoh Vam svoj vek je provela u selu i na pijaci. Nije mogla u Francuskoj da živi, zbog pijace, tezge. To joj je duševna hrana. Važna je tamo, ima mnogo mušterija, svi je znaju. (imitira Radmilu) “K’d se ja pojavim na moje si tezgiče, pa se onako uprčim da vidiv ovija što se praviv građani, a n’ umev ni dobar dan da kažev, da neje važno kude živiš, nego kakvu si kurtulu imaš, koje si u svet videja, koje si zapamtija i koje od toj viđuvano, umeš da primenjavaš. E, Rada ti je mozak za cel pijac, pa i poširoko. Ma, za celu našu okolinu nema gu takva. Toj ti jedan put majka mož’ rodi”.
Nebojša: Nismo smeli da dozvolimo da dođe do ove situacije, da nam se deca sekiraju. Ni Goca ni Rada ne smeju da odlučuju o budućnosti dece.
Mihajlo: Nego, prijatelju, znaš li ti gde je onaj Radin spisak, da ja i ti pođemo u kupovinu.
Nebojša: Nema potrebe da idemo. Sve je spremno u mom magacinu. Imam tekstilnu fabriku. Samo treba da javim da to neko doveze.
Mihajlo: (gleda spisak) Da je Rada znala da imaš fabriku ne bi ovako jeftino prošli, bilo bi: “Imav pare, će darujemo celo selo i svi koji dođev na svadbu. A, bačaluci mora budev podebeli. Koje će gim fali da se malko poviše isprsiv, a selo ima da priča i niki neće mož’ da nas pretekne u isprsuvanje”. I da mi kažeš cenu, polovinu plaćam ja.
Nebojša: Ne dolazi u obzir, to smo rešili. Nameštaj da rešimo.
Mihajlo: Kad dođu Bata i Nataša idemo da kupimo nameštaj. To je moja briga. Pa i sprat starijeg sina sam ja opremio, samo to ne zna Rada. Kad bi znala, počela bi: “Takoj, ti se samo razbacuj s’s pare k’o da su šuške, a mučimo se k’o crni đavoli. Ja ću rintošem, a prijateljica nek’ se doteruje i licka, nek’ se oni prčiv s’s našu muku”.
Nebojša: Mogao bi i ja da učestvujem u tome.
Mihajlo: Ne dolazi u obzir. Nego mora da mi kažeš koliko Radinih boščaluka treba mi da spremimo.
Nebojša: Kakve boščaluke da spremamo.
Mihajlo: E, moj prijatelju, ne znaš ti Radini običaji. Ona ti sve po starinski. Vi darujete naše najbliže, a mi vaše. Mora selo da vidi raskoš. Ne sme da se obruka. Veliki joj je to zadatak: “Mora da budne pobolje nego k’d je moja svekrva pravila moju svadbu. Mora da je pobolje i od svi rođaci i od komšije, od celo selo mora budev najubavi bačaluci. Ma, ima svi da pričav kako je Rada napravila njubavu svadbu, da gu svet neje videja poubavu”. Nego, gde je, prija? Ona bi nam tu pomogla.
Nebojša: (gleda u sat) Svakog trena bi trebalo da se vrati s posla.
Mihajlo: Nadam se da će deca brzo da dođu, da vidimo gde žele da pravimo svadbu. Ako dođe Rada pre nego što ugovorimo mesto i vreme, biće opasno kad stane u komandni stav: “Prijatelju, da ti kažem, vi ste građani, neće vi liči da se brukate. Lepo si icepite slamaricu, izvadite si iz buđelar šuške, pa da si napravimo svadbu u Beograd u neki najubav hotel. Čula sam ja ima tam’ mlogo ubavi i golemi hoteli. A, mi smo si seljaci, ako plaćamo po pola, će razvučemo golemu baraku, ja ću gu s’s ćilimi i čerge ukrasim, cvećke ima da naberem u bašču, toj nas neće košta, pa živa lepotinja. Ako nećete u baraku, otvorite se i Rada ume da se veseli po gospocki. K’d zavedem kolce u čarapke u taj Beograd, cel grad ima da gleda tuj lepotinju”. (smeju se).
Nebojša: Naravno.
Mihajlo: A, ako mi plaćamo, ili ako delimo troškove, zna se najlepša je baraka. Pa da selo vidi “kakva je svadba, k’d gu Rada pravi, da svi vidiv kuj je bija dvaes put u Francusku. Da gim ona pokaže za koje se muči ona po njive i na pijac, a njen muž u bel svet. More, da se vidi da su sve sticali za decu”.
Nebojša: Šta vi mislite, gde bismo mogli da napravimo svadbu?
Mihajlo: Gde nam kažu deca, to je njihova svadba.
Nebojša: Čekamo Natašu i Bratislava?
Mihajlo: Dobro. Nego, ako nije problem, da pređemo na ti.
Nebojša: Naravno.
Mihajlo: Ja bih, ako smem da budem slobodan, da te pitam da li bi hteo da mi pomogneš oko biznisa.
Nebojša: Oko kakvog biznisa?
Mihajlo: Vraćam se iz Francuske. Dosta je bilo, trideset godina sam bio tamo. Hoću da uložim ovde novac. Ja sam modelar. Znaš tamo imamo tekstilnu fabriku, konfekciju, u stvari, imamo poznati modni brend. Prodao bih svoj deo partneru.
Nebojša: Da li si siguran da je želiš da prodaš. Ja sam u istom poslu. Mogli bismo da se udružimo. Ja imam tržište i partnere, vi imate svoje. Još si modelar. Ako ti je dobar partner, možemo zajedno. Ne moraš sa mnom. Ako hoćeš da se baviš samostalno tekstilom, ja sam tu, mogu da ti pomognem. A, ako misliš da otvaraš kafanu, tu sam ti, prijatelju slab. Ja u kafanu idem samo da uživam, ništa ne znam o tom poslu, ali oko papira mogu da ti pomognem. . .
Mihajlo: Ne, ne želim da otvaram kafanu. Kad bi Rada čula za kafanu, poludela bi: “Će otvaraš kafanu. Ti kakav si lak na ruku i blanjav na svi će gim veruješ da nemav pare, sve će gi častiš. Ti si poludeja, kakva kafana! Još će mi se svi tam’ propijete, pa će Rada muke muči s’s pijandure. Neće da može! Ne s’m ja padala od rabotu, da toj spljiskaš u kafanu. Mihajlo, ako otvoriš kafanu, ja ću infrakt da dobijem!” Odakle tebi ideja o kafani?
Nebojša: Pa, ja onako, više na pamet… Gastejbarteri… Izvinite, naši povratnici, obično otvaraju ugostiteljske objekte.
Mihajlo: Ne, ne, ne želim da otvaram kafanu! Hoću da napravim farmu. Imamo zemlju, znači mogu da obezbedim hranu. Međutim, ideja o zajedničkom biznisu ti je odlična, samo neću imati baš mnogo kapitala za neka veća ulaganja ako ne prodam konfekciju. Jedino, ako hoćeš, možemo zajedno oba posla raditi. Što se tiče partnera, mog brata Mišela, odličan je. Pravo da ti kažem nisam mu ni rekao da planiram da se vraćam. Nisam znao kako da mu kažem. S njim sam počeo, njegova je bila ideja. Ja sam bio samo modelar kod njega, ali smo postali kao braća. On je Francuz, znao je jezik, imao je ljude tamo. Mnogo je dobar čovek. Nema decu i žena mu umre pre deset godina. Dobar čovek, ali ostao je sam. Želeo sam da mu kažem, ali nikako nisam mogao da otpočnem razgovor, a ne mogu više bez porodice. Dosta smo bili razdvojeni.
Nebojša: Prijatelju, mislim da možemo dobro poslovati i da zadržimo obe fabrike. Danas je bar lako. Postoji internet, nema više sankcija. Ja sam devedestih godina, za vreme sankcija gradio partnersto i uvozio i izvozio otvarajući firme u susednim zemljama, nekad nama bratskim republikama. Zahvaljujući kolegama iz Makedonije i Bosne i Hercegovine, sa kojima sam studirao ovde na Tehnološkom fakultetu. Tako sam uspeo da prebrodim one lude sankcije i da opstanem.
Mihajlo: U pravu si, prijatelju. Volim ljude koji brzo misle i odlučuju. Savet ti je odličan i, ako se ovako budemo dogovarali, mislim da ćemo uspeti.
Nebojša: Eto, prijatelju, računaj da smo se dogovorili. Zajedno ćemo ulagati u poljoprivredu i farmu. Partneri u oba posla. Ako bude bilo sreće, otvorićemo I proizvodnju stočne hrane, pa mlekaru… Ako hoćeš, možemo i ugovor da napravimo.
Mihajlo: Kakav ugovor, prijatelju. Nemoj da me vređaš. Pa, bićemo jedna kuća. Veruješ li da smo tako počeli i sa Mišelom, bez ugovora. Za mene je reč jača od bilo kog papira.
Nebojša: Ja sam to zbog tebe rekao. Nisam mislio na sebe. Ja samo Natašu imam. Šta će mi ugovor. Odlično, onda dogovoreno!
VI pojava
(Dolazi Gordana)
Gordana; Dobar dan…
Mihajlo: Dobar dan.
Nebojša: Goco, ovo je prijatelj Mihajlo. Prijatelju, ovo je Goca, moja žena.
Mihajlo: Drago mi je, gospođo. Izvinite što se nisam najavio, nisam znao kada ću tačno da dođem iz Francuske.
Gordana: I meni je drago. Taman posla! Važno da je Neša bio tu, da ne naiđete na zatvorena vrata.
Nebojša: Goco, čekamo da dođu Nataša i Bata da se dogovorimo gde ćemo praviti svadbu. Ostalo smo dogovorili sa prijateljem. Treba nam tvoja pomoć.
Gordana: Kakva pomoć?
Nebojša: Darove za prijatelja smo rešili. Sada treba da nam kažeš koje darove treba oni, Rada, da spremi za naše goste. Koliko boščaluka?
Gordana: O, Bože!
Nebojša: Goco, nemoj sad da se vraćamo na početak. Ako je to njena želja, ako tako treba zbog rođaka, komšiluka, u redu je. Pa, moramo da se dogovaramo, nećemo se valjda oko sitnica raspravljati.
Gordana: U pravu si.
Nebojša: Pozovi kod mene u firmu i kaži im još koliko muških i ženskih kompleta da spreme, mislim boščaluka. Ako hoćeš, možeš i da odeš do firme i da odabereš.
Gordana: Dobro. Nema rasprave. Neću da biram, pozvaću ih. Ako se nekome ne dopada, reći ćemo im da mogu da zamene.
Mihajlo: Bravo, prijo! Trebalo je da dođem sa Radom. Nisam smeo ovo da dozvolim. Pa, deca su nam najvažnija. Kada su oni srećni, ništa ne treba da nam predstavlja problem. Rekao sam prijatelju, Rada je dobra žena, ali voli da bude važna i glavna, pa to ti je. Ko je zna, on ume sa njom, ali prvi susret je često traumatičan. Tako i sa mušterijama na pijaci. Kad ode ujutru, prvo prodaje na komad da bi se raspravljala, pokazala im kako se ona muči, a oni uživaju u gradu, a posle spusti cene i prodaje na kilogram. Ljudi su je već naučili, pa dolaze kasnije kod nje. Doduše, ona stalne mušterije poštuje, pa im daje stalno po istoj ceni. Ko je “preživeo” prvi susret sa njom, postaje joj prijetelj do kraja života.
Nebojša: Važno je da je sve ipak ispalo dobro. Goco, nazdravimo svi zajedno.
Svi: Živeli!
VII pojava
(Ostali i dolaze Nataša i Bata)
Nataša i Bata: Dobar dan. Stigli smo.
Nebojša: Deco, jeste li odlučili gde želite da pravimo svadbu.
Bata: Da mi odlučujemo, to bi bio skroman ručak sa porodicom i kumovima.
Gordana: Kako?!
Nataša: Pošto smo znali kako ćete reagovati: “Vi ste mladi, pa tako mislite. Kasnije, kada idete na nečije svadbe, biće vam krivo… To su slike koja ostaju kao uspomena do kraja života… I tako to…”
Mihajlo: A, tek Rada: “Kako pa toj! Da ženim sina, a da niki ne zna. Da mi se selo smeje. Će kažev da smo se zgužvali u džeb k’o petoparka. Ima dušmani da se sladiv, če pričav kako smo propali. Ne mož’ dušmani i pogori od mene da si s’s nas usta ispirav!”
Bata: Mislili smo u hotelu Beograd, ali ne znamo da li će biti slobodna velika sala za sledeću nedelju, mislim za deset dana, pošto je mama rekla za tad.
Nebojša: Ako se i vi slažete, da pitamo?
Nataša: Bata i ja smo se dogovorili da nam datum nije bitan. Ako je slobodna sala, u redu je sledeće nedelje. Samo da li ćemo stići sve da spremimo?
Mihajlo: Deco moja, pa tu smo svi mi. Vaše je da pođete sa nama, da odaberete nameštaj. Posle idite i odaberite burme. Nataša, ti biraj venčanicu, Bata odelo. Jedino da nam kažete imate li neke želje za dekoraciju sale.
Bata: Nata je već sve odabrala. Samo…
Nataša: Samo sam htela da mama pođe s nama, da vidi šta sam odabrala i da vidi kako izgledam u vančanici. Za dekoraciju imam slike. Mama ti ćeš pozvati teta Ljilju. Hoćeš li?
Gordana: Šta ti je dete?! Pa sa zadovoljstvom.
Nebojša: Onda, prvo zovem šefa hotela, pa po nameštaj! (zove telefonom) Dobar dan. Mogu li dobiti gospodina Batu? Zdravo, druže. Kako si?… Imam jedno pitanje, više je molba… Udaje se Nataša, slobodna li ti je velika sala za sledeću nedelju, za deset dana… Znam da je kratak rok… Hvala ti, druže, upiši i možemo li da dođemo sa prijateljem za jedno tri sata?… Hvala, druže, vidimo se! (prekida razgovor) Imamo sreće. Neko je juče otkazao veselje. Restoran – rešeno.
Gordana: Dekoracija – rešeno, sutra nosim slike Ljilji. Boščaluci – rešeni! Za tri sata stiže roba u stan. Taman ćemo završiti nabavku nameštaja, burme, venčanicu i odelo. Bato, ako želiš, pozovi i majku. Ne znam ni da li je dobro da idemo po nameštaj bez nje. Šta ćemo ako ponovo napravi scenu.
Mihajlo: Radu ću ja da zovem, kad kupimo nameštaj i dogovorimo sve u restoranu. Ako pođemo sa Radom, nećemo da završimo ni za mesec dana. Rada je navikla da se raspravlja oko cena. Bolje da izbegnemo te stresove. Zvaću Milana da i on i Nena dođu. Deco, imate li neku želju za muziku?
Bata i Nataša: Super je muzika u hotelu. Nemamo druge želje.
Mihajlo: Mogu li da pozovem i trubače?
Bata i Nataša: Nama ne smeta.
Mihajlo: To je moja želja, ali i zbog mog brata Mišela.
Gordana: Mišel?
Mihajlo: Prijo, to je moj poslovni partner, ortak iz Pariza, ali on mi je kao brat.
Gordana: Što mi niste rekli? Pa treba još boščaluka.
Nebojša: Samo nazovi i kaži još jedan komplet.
Mihajlo: Bravo, prijo! To će mu baš značiti. On voli naše običaje. Bata zna, on je kao član naše porodice. Rada je u pravu što poštuje običaje, ali preteruje.
III čin
I pojava
(Nebojša, Mihajlo, Gordana, Radojka, Milan i Nena)
Rada: Nadam se da me neste džabe vikali.
Mihajlo: Nisi došla “džabe”, sve je rešeno.
Radojka: Kako pa toj bez mene ste razrešavali! Koje ste mogli da odlučujete bez mene, a ne mož` toj tako! Će vidimo toj k`d odemo u čaršiju da kupujemo! Pol`k` nećete vi mene da pretupujete. Mož` si odlučujete koje `oćete, Radina mora da bude z`dnja!
Nebojša: Goco, skuvaj kafu.
Mihajlo: Restoran je dogovoren
Radojka: Neće da može!
Mihajlo: Će da može.
Radojka: Mićo, koje ti je!? Ja li n` umem da se organižem?! Pa ti me ponizuješ…
Mihajlo: Ne ponizujem te i ne ponižavam. To je svadba Bate i Nataše i oni su birali.
Radojka: Nemoj se izigravaš s`s moj govor. Ja si čuvam onaj naš narocki, leskovački. Toj što ste svi vi zaboravili kude ste i mislite, ako ste naučili taj gracki jezik, da ste popametni od mene, toj na mačku za rep da vržete. Ne se dava Rada na učeni. Ako si dom ne pričaš na svoj govor, isfrljija si rođenu si dušu.
Mihajlo: Dobro, Rado, lep je dan, nemoj da ga kvarimo.
Radojka: I, kude će bude svadba?
Mihajlo: Hotel Beograd, za deset dana u nedelju.
Radojka: Plaćamo pola-pola. Takoj li?
Mihajlo: Ne brini, tako je. Nemoj da kvariš lepo raspoloženje. Imali smo sreće, sve smo stigli da završimo. Kad se ljudi slažu, sve se lepo namesti.
Radojka: S`s koga si se složija. Ti toj s`s tuđinci odlučuješ. Koje sam ja, ponjava da si noge s`s mene brišete! Neče takoj da može, Mihaljo! Toj da ti bude od odma` jasno! Neje Rada u saksiju rasla, a neje ni naftu pila! Nemoj me ljutiš!
Mihajlo: Nema danas ljutnje. Danas je dan za lepe vesti.
Milan: I ja i Nena imamo lepo iznenađenje.
Nena: Pa, ne znam da li je dobar trenutak?
Mihajlo: Ako je lepo iznenađenje, pričajte!
Milan: Pa jeste lepo…
Radojka: Pričajte, da niste dobili bingo. Koje si, Milane, uštumeja k’o kupen pet’l?
Milan: I bolje od toga.
Radojka: Koje li je toj tol`ko lepo?!
Nena: Čekamo opet prinovu.
Radojka: U što je pa lepo iznenađuvanje. Da si crkne čovek, da šlogira od takvo izneneđuvanje. S`klet me vata. Uf, uf… Muka mi… Ću se ugušim… U moje vreme bilo je sramota da samo rađaš decu. Dva deteta, puna kapa.
Mihajlo: Dosta, to je stvarno lepa vest. Živeli!
II pojava
(Prethodni i Gordana koja donosi kafu)
Gordana: To je stvarno lepa vest, čestitam!
Radojka: Koje pa ti kazuješ lepa vest. Što gi ti nesi rađala poviške, nego samo jedno?
Gordana: Hteli smo mi, ali nisam mogla više… Imala sam težek porođaj sa Natašom.
Radojka: Izvinjavajte, prijo. Nesam znala. Mene mi je po neki put jezik pobrz od mozak. Mlogo mi je krivo što mi izlete toj glupo pitanje. B`š mi je krivo. Jao, crna Rado, pa da l` si ti čitava s`s mozak…
Gordana: U redu je. Niste znali.
Nebojša: Da nazdravimo za današnje lepe vesti.
Mihajlo: Živeli, prijatelju!
Radojka: Aha, ti samo živeli! Natezaj tuj flašu, a kuj će gi izdržava?
Mihajlo: Roditelji. Svi ćemo raditi u firmi koju ćemo otvoriti sa prijateljem.
Radojka: Sve od ubavo do poubavo. Infrakt će me strefi. Osećam ga…
Milan: Kakvoj firmi?
Radojka: More, ostavi tuj firmu, nemoj si praviš e`skurzije s`s mozak. Koje ti fali u Paris. Lepe si tamo pare zarađuješ. Nemoj mi se zamlaćuješ ovde u ovoj ludo vreme s`s firme. Ovde je dan`s si gazda, sutra te nigde nema, nema kučiki za koje da te izedev.
Mihajlo: Fali mi, Rado, porodica. Ti mi fališ, Rado moja, nema s kim da se svađam.
Radojka: Tugo, Mićo, će pomisliv prijatelji da se mi s`m svađamo. Dobro, Mićo, će vidimo toj! Paris nema ostavljanje, da ti ja od odma` objasnim! Nego, kazuj kakvu će firmu ovde otvarate?
Mihajlo: Proizvodićemo stočnu hranu i napravićemo farmu. Kasnije ćemo napraviti i fabriku za preradu mleka.
Radojka: I kuj će ti toj radi?!
Mihajlo: Svi mi i radnici.
Radojka: A koje će bude s`s moje povrće i s`s voćke. Nemoj mi i moju njivu zauzmeš, toj je moj miraz, toj je moja penzija! Pod rentu ću gu dam, pa ću se izdržavam. Ja sam bila domaćica, bez muža sam trijes godine živela i nikoj s`s prs’ neje pokazaja na mene! K’d idem kroz selo, s`s grudi idem.
Mihajlo: Dobro, Rado, dobro! Znamo sve!
Radojka: Ti znaš, Mihajlo, al’ prijatelji ne znav. Neka i oni čujev da te nikad nesam obrukala! Znači mog` da si pakujem moju robu u francusku ’balažu, i da si zadržim kurtulnu tezgu, s parižansku kurtulu.
Mihajlo: Kupićemo ti mašinu da pakujete s prijom povrće. Ona je školovana, znaće da rukuje.
Radojka: Ja li sam prosta. More, niki neje mogaja i ne mož` mi na stutpku stupne. Znaš kako su pričali. . .
Svi: Kao da si rasla u sred Beograd.
Radojka: More, nemoj me zamajujete, koje će radimo s`s darovi?!
Nebojša: Sve je spremno. Samo da se spakuje. Sve je u Natašinoj sobi.
Radojka: Darovi ste bez mene uzimali! Toj ćemo tek da vidimo, sve ima da iskontrolišem! A, nećete vi Radu da pretupujete! S`s mene će se cirkuzujete! Takoj li mislite! Niki neje mene pretupaja. Rada, bre, s`s dupe otvara vrata kude si `oće. Da neste možda i nameštaj bez mene birali?!
Mihajlo: Stiže sutra!
Radojka: Boškice, ću umrem od vas. Kako pa toj, za u moju kuću izbirali ste nameštaj bez mene! Koje li ste vi kupili bez moj profinjen ukus?
Mihajlo: Naša kuća, Rado! To je sprat za Natašu i Batu i oni su birali.
Radojka: Kuj plaća?
Mihajlo: Šta si zapela “kuj plača, pa kuj plaća”, ne plaćaš ti!
Radojka: A kuj! Mihajlo, ne mora ja da platim s`s moje pare, tvoje su pare i moje!
Mihajlo: A, tvoje su pare samo tvoje!
Radojka: Mićo nemoj se svađamo. . . Ti znaš, k`d počneš da vikaš, mene mi pripadne muka. Ma u`vati me s`klet, zaboli me glava na oči ne vidim i prispije mi se. Čim počneš da se svađaš, ja odma` idem u sobu i zadremem, i spijem si dok se ne smiriš, pa da mož` na miru da se dogovorimo. S’d me nemoj nerviraš, imamo sto rabote. Ako se ne smiriš, a ja ovde ne mog` da spijem, znaš da će mi odma’ počne dođuje infrakt. Ti znaš kako mi se stužni k`d se iznerviram. Će pomisliv prijatelji da se ja i ti ne slažemo, a svi znav kako se lepo slažemo!
Mihajlo: Da, da, slažemo se kad sam ja u Parizu, a ti u selu.
Radojka: Mićo, pa nemoj takoj. . . Ja i ti se lepo slažemo k`d me slušaš i k`d si sve budne kako ja kažem!
Mihajlo: Rado! Nemoj odmah sa svađom, već prvog dana.
Radojka: Mićo, ti takoj s`s mene? Kakve li ti mađije dadoše ovde! Od odma’ s`m videla da je ovaj, što mi izigrava gospođu, mađišarka…
Mihajlo: Rado!
Radojka: Jao, će me drmne infrakt!
Mihajlo: Neće, Rado, neće. . .
III pojava
(Dolaze Nataša i Bata)
Nataša i Bata: Dobro veče!
Gordana: Sedite deco.
Nataša: Da vam pokažemo šta smo sve kupili: burme, cipele, odelo… Venčanicu sutra uzimamo, široka je, pa da je srede.
Radojka: Koje pa toj? Sve ste toj bez mene uzimali! Ovoj je tvoje maslo, prijo! Ti `oćeš da mi raspućkaš kuću! Tugo, kude me Bog s`s tebe spaja! Pa ja li sam Boga s`s kamenje gađala. More, znam si ja k`d neki mazni usta dok zbori, bež` daleko od njega. Boškice, ću si umrem pređi vreme.
Mihajlo: Rado, ne pravi probleme tamo gde ih nema.
Radojka: Ti ćeš tek da vidiš svoje, k`d si otidnemo dom! Sve si me osramotija kude ovija. Ću ti razjasnim ja sve dom!
Gordana: Prijo, dođi prvo da vidiš darove. Ako nešto nije po tvom ukusu, zamenićemo.
Radojka: Ako mi nešto oko ne `vata, ima ga menjate, pa i oro će igrate i toj preperevku.
Bata: Prvo da vam kažemo da smo bili kod doktora. Nataša je imala pregled. Bogu hvala sve je u redu bebice se dobro razvijaju.
Rada: Bebice?!
Milan: Bato, i mi čekamo blizance!
Radojka: Kuku mene, bliznaci!
Mihajlo: Ne kukaj, to je baš lepo!
Nataša: Mi smo bolji, čekamo trojke!
Radojka: Kuku, kuku! Jao, će me strefi infrakt!
Mihajlo: Neće da te strefi infarkt, trideset godina ga prizivaš i nikako da dođe.
Radojka: S’d će dođe, osećam ga. (Bati i Nataši) Kako će vi da idete na fakultet? Kuj če vi čuva decu?
Bata: Videćemo kako se Nataša oseća do porođaja. Ako ne može, napraviće pauzu, pa posle deca u vrtić.
Radojka: Neće da mož` takoj. Malečku dečicu u vrtić. Kuj če gi tamo gleda. Kuj će gi domaćinski vaspita. Prvo gi mora dom vaspitamo. Kuj je vas vaspitaja i koje vi fali?! Toj možete da planirate k`d napuniv tri godine. Dotle nemoj ni da pomišljate na toj!
Gordana: Dobro, tu smo, pa ćemo pomagati. Eto, ja ću uzeti neplaćeno odsustvo, samo neka su deca dobro.
Nebojša: Razmislićemo, ima vremena. Možeš i kod nas da radiš, već sam ti rekao da mi treba dobar računovođa. Sada ćemo imati sa prijateljem dve firme, pa i više posla. To možeš i od kuće da radiš.
Radojka: Koje! Ona da vodi račun od naše pare, a kude sam ja!? Ja li n` umem da računam!?
Mihajlo: Niko ne kaže da ne umeš da računaš. Rado, ovo nije takav račun. Prija ima fakultet i licencu za računovodstvo.
Radojka: Uf, uf, grdan mi fakultet da računa! K`d imaš pare, l`ka je računica.
Mihajlo: Rado, tu se vode papiri, gomila papira, pa obračuni zarada, prihoda, rashoda, poreza… To se radi na kompjuteru.
Radojka: Će vodi ona računicu, ali da si znate sve će toj Rada da prati. Sve ve ima nadgleđujem.
Nataša: Hoćemo li sada da pakujemo darove? Pa da večeramo.
Radojka: Nemoj ni da pomišljate ti i Nena, trudnice da mi se tamo saginjate i opterećavate. Toj ćemo ja i prija za č`s da završimo.
IV pojava
(Svi, bez Radojke i Gordane)
Mihajlo: Deco, dogovorite se šta hoćete da jedete, pa idite u neku kafanu i donesite. Prijatelj i ja smo malo popili. Bato, Milane, bolje idite vi. Prijatelj može da mi pomogne da donesemo kofere sa onim što sam doneo.
Nebojša: Dogovoreno.
Nataša: Ja idem da postavim sto. Ako hoćeš, Neno, pođi sa mnom.
Nena: Naravno, ja ću da ti pomognem.
V pojava
(Nebojša, Mihajlo, Nataša, Nena, Bata i Milan)
Nebojša: Sve je spremno. Samo još Rada i Goca da završe pakovanje darova.
Nataša: Neno, idemo da vidimo treba li im pomoć, da malo požurimo. (Nataša I Nena izlaze iz sobe, ali se brzo vraćaju)
VI pojava
(Nebojša, Mihajlo, Gordana, Radojka, Nataša, Nena, Bata i Milan)
Radojka: Tugo, Mićko! Šta su si ubavi bačaluci i golemi. Ćebići, jorgani, posteljine, sve za francuski kreveti, golemi. Sve je modernističko, lepotinja. K`o da sam ja birala. Boškice, ma ima dušmani da puknev od muku! Gospocki će se pokažemo! Mićko, doterali iz priškinu fabriku jedan ženski bačaluk poviš`. K`d rekla prija komplet za Mišela, oni doneli i muški i ženski baćaluk. Pa vikam, ako se ne ljutiv prijatelji i na Tosku da vu napravimo. Em, će vu pokažemo kak`v si ukus imamo i da smo si spram nas i priške našli. Od odma’ su mi se posviđali. Ma, Bog nas spojija. Em, gre`ota, Mićko, dva vu deteta studirav, ona mlogo laje, dugačak si vu jezik, al` nema lošu dušu, a deca su vu zlatna. Muči se i ona, muž si vu poginu mlad u rat. Ti znaš, Mićko, da si gim ja na njenu decu uvek dam pare k`d dođev dom, da ona ne zna. Ona neće traži, baksuz.
Mihaljo: Rekao sam ti, Rado, to što daš, ne hvali se. Daj, zato što želiš, a ne da pričaš drugima.
Radojka: Ma, ja, bre Mićko, ne pričam na drugi, ja si toj ovde. Pa, ovde smo si svi našinci.
Mihajlo: Otvorite sad kofere, pa da vidite da li su dobri pokloni. Može li nešto da nosite na svadbu, dopada li vam se, pa da večeramo.
Radojka: (prva otvara kofere, izvlači kese i čita kome je šta namenjeno, tako im i daje) Dobro, da vidimo. Ovoj je moje. Bože, Mičko, kakvi kompleti. Boške, kakve `aljine, košulje. Ma, sve s`m ti ispraksovala ukus. Pa sve što si doneja, nema ga poubavo u cel svet. Sto put se ima preobukujem na svadbu. Na vas kako vi se sviđav stvarčiki?
Gordna: Sve je jako lepo! (svi su zadovoljni)
Radojka: More, Mićko, nešto si razmišljam. Pa dosta sam se naradila i po njive i na pijac. Znaš koje? Ja ću si čuvam unučiki. Prija k`d mož` će gi čuva, k`d računa, ja ću. S`s kola za č`s će gi vodimo na tam` – na `vam`. Natu će svi odmenjujemo, da si dete uči. Neću si ja ni Nenu opterećavam. Pet bepčiki, ovija pogolemi već mož` da idev u vrtić. Ču si čistim po kuću, ću si kuvam. K`d malo odrastev, ću si gi vodim ovija pet u vrtić, ovija pogolemi u školu. Umem i ja da se pravim građanka. Ima se doteram, pa s’s merak da se šetam s`s priju, snajke i s`s dečicu. K`d uprčim nos, pa s`s grudi napred, zemlja se ima trese kude nagazim. Ću si rabotim s`m po ba`ću. Za nas da si imamo da si uberemo taze. I da ti kažem toj što rabotim zemlju, toj me smiruje. Ne pijem ja po šaku kravajčiki k`o vi i gospoda. Ja siuzmem motiće, pa s`v bes mi izađe k`d se umorim. Zatoj se ja uspavljujem još mi glava neje padnula na jastuk.
Mihajlo: A, tezgu?
Radojka: More, bataljujem i tezgu. Ume i Rada serije da gleda i da si odmori dušičku namučenu. Tugo, Mićko, pa mi smo s`s troja kola ovde! Ti si dobro popija, kuj će gi vrća u selo?
Nebojša: Ako hoćete, može da ostane jedan auto ovde. A, mogu da pođu Nataša i Goca. Goca će voziti vaš auto, a Nataša naš, pa će njime one da se vrate.
Radojka: Bravo, snajke, i dozvolu donosiš u miraz. Zatoj ja natera Nenu da ide da uči da vozi, s`d će brzo i ona polaže. Blago si ga na mene. Pet šofera u kuću ću si imam.
Nataša: Mogu li sutra da dođem, da obrišemo sve zbog nameštaja.
Mihajlo: Nećete vi da brišete. Prijatelj sigurno zna neku agenciju koja čisti.
Nebojša: Znam, naravno.
Radojka: Koje? Neki drugi da mi čisti! Neke pošušnjare! Pa ja li sam ukukana u ruke. Snajke, vi ste noseće, ne kaže se džabe “drugo stanje”. Mož` s`m da gledate i da kazujete koje kude od nameštaj da se stavlja. Ja ću si sve počistim. Samo Milan i Bata ujutru da odnesev na mušterike što sam gim obećala, ja sam žena od reč. A, onoj iz tezgu, dajte na Tosku i ključ vu dajte nek` si prodava za sebe da se ne pokvari.
Gordana: Sada da večeramo.
Radojka: Takoj, bre prijo, veselje mož` da počne. (Izvlači maramicu i počinje da peva i igra) “Iiiiii
Z A V E S A
(Muzika – poklon):
- Milan i Nena
- Nataša i Bata
- Nebojša i Goca
- Mihajlo i Radojka – Radojka igra: i. . .i. . .i . . .ihu!