И чин
И појава
(Leskovac, pijaca, početkom ovog veka – Radojka pored tezge sređuje robu: paprika i paradajz. Upakovan je svaki komad povrća i vezan koncem; Zvoni joj mobilni, Gordana prilazi, ali je Radojka ne vidi)
Radojka: Alo, Mihajlo, ti li si?. . . Ja sam, ja, tvoja Rada, bre Mićko. . . Kude me, bre, nađe na pijac? Kako si mogaja da znaš č’k u Pariz da sam na pijac u Leskovac… Pa, znam bre da je mobilan, nisam ja glupa… Dobro sam, dobro. Svi smo dobro… I unučiki su dobro, čekav da gim doneseš gumen bazen za u dvorište. E, da ne zabravim i traktornet… Aha, toj, toj, da, da vozi se s jednu nogu, a s drugu guraš. Ma, bre nemoj da mi se smeješ, ja ti ta nova imena ne razumem, pa pokazujem ti kako se vozi toj sokoćalo… (Dok razgovara, pokazuje kako se vozi i sudara se sa Gordanom) Izvinjavamo se gospođo. Zanela sam se u oratu. S’k ću ja s’m da završim razgovor. Izmeđunarodna veza, skupo je da me čeka, a i na mobilan me vika, pa je još poskupo… E, Mihajlo, vrnu se ja na liniju… Kako bre, kakvu, pa ovaj naša izmeđudržavna linija… Nemoj me ti ispravljaš kako se kaže veza, nemoj se svađamo! Brzo si mi ti zaboravija naš jezik… Ne me razumeš, pa ne mogu ti objasnim daleko si, ne vidiš me. A, ja ti najlepše objašnjavam kad smo na blisku na našu si selsku vezu… Ma ne, bre jedna gospođa, ’oće da kupi od moju robu, razduševila se s’s moji paradajčiki, papričiki, krastavčiki, jabučiki… Oči ne mož’ skine… Ne, ne, ne ljuti se što pričamo… Dobra neka ženica, vidi vu se po obraz da je dobra… Aha, nasmejan vu obraz. Ne znam samo što prevrće oči, možda zbog uzbuđavanje… Izgleda će se ženi… Znači, poslaja si pare! Ej… Kako što, pa ej! Ne mešaj se ti u ženske rabote, neću ništa da kupujem dok se ne dogovorim s prijatelji koje oni davav! Ajd’ zdravo! (gleda u mobilni koliko je trajao razgovor) Kol’ko li će plati?! E, takoj ti je toj, gospođo, k’d su muž i žena na daljinski. Izvinjavajte još jednom, gospođo. Izvolte Vas!
Gordana: Ovo su cene po kilogramu?
Radojka: A, ne prodajem ti ja na kilo, cena je za komad. Jedna paprika 10 dinara, a jedan paradajs 20 dinara i takoj sve ti piše, sve je za komad.
(Gordana polazi dalje)
Radojka: Stani, gospođo! Ne vidiš lli koje piše na tezgu: KURTULA IS PARIS
(Gordana gleda zbunjeno)
Radojka: Koje se, mori, čudiš! Svaka ti je paprika i svaki paradajs opran s’s izvorsku vodu, ne mora se vi građanke mučite da gi perete doma s’s gradsku vodu. Vidiš svaki ti je spakovan, higijeničarska ’balaža, niki ga ne mož’ uprlja.
Gordana: Povrće nabavljate iz Francuske?
Radojka: Ne bre, gospođo, ne je roba iz Paris, ’balaža je Francuska.
Gordana: Ovako ih koncima vezuju u Francuskoj? Ko vam je rekao da je ovo francuska ambalaža?
Radojka: Niki mi neje rekja, ja sam, gospođo bila u Paris! Znam da neje orgijalno francuski, ali toj je za početak. Dok ne prisvršimo i mi ’balažu. Će izmislimo i mi mašinu što na svaki komad lepi kesu.
Gordana: Gospođo, postoje takve mašine i kod nas.
Radojka: Sigurno je neki gazenbajter doteraja is Paris. Ću kažem na mojega Miću da mi dotera. Za s’d su dobri i konci, a tebe ako ti se ne sviđav, ti si kupi prljavi paradajsi i paprike. I da znaš, mož’ nemam mašinu da gi pakujem, ali oni u Paris nemaju ovakvi paradajčiki i papričiki. Njini lepo izgledav, a k’d gi probaš, k’o da jedeš plastiku. Moji su možda čoljavi, al’ k’d zagrizeš voda ti teče iz usta. Lepotinja! Ja gi ne prskam s’s onija toskini.
Gordana: Kakvi toskini?!
Radojka: Kako, mori godpođo, ne znaš, pa toskini su ti otrovi. Ha, ha, ha. Gospođa, a ne zna šta su toskini.
Gordana: Mislite na toksine.
Radojka: O, vidi gu! Misli da je ne znam kako se vikav. Tako si gi ja vikam, jer ona moja komšika, veštica, Toska, takoj se vika, ona sve prska s’s nji. Ona tura tej veštikarije, đavolje rabote. Uzme špric i ušrpica toj u paradajsi i oni do sutra crveni. A, unutra kamen, pola paradjs s’s žilu, a druga polovina bljutava plastika puna s otrovi. E, takvu robu ako ’oćeš, ti idi pa si kupi na druge tezge. Rada ti ništa ne prska, ne ušpricuje, sve je na ovuj tezgu ongarsko.
Gordana: Mislite organsko!
Radojka: More, nemoj me zamajavaš, nesam ja bađavna. Dojadila si mi, nema ga kude. Ti će me ispravljaš. Trista rabote si imam. Nemoj me ti učiš kako se kazuje. Možda ja ne znam tija padežovi, ali u Leskovac si se s’s normalne mušterije razumem. Utepuješ se ovde s tvoje… one knjige, k’o da si mlogo naučila, a od život si pojma nemaš. Ja sam, mori, životnu školu učila, a ona ti vredi više od tej vaše knjige i diplome. Misliš da si mlogo pametna. Nalickala si se, nakinđurila, pa misliš da si mozak izmislila. Ene, višak ti curi na čelo, obriši se. Epa, kad si tol’ko pametna, neću ti gi prodam ni duplo da mi gi plaćaš. Mene zvezda peče po cel d’n, dok se ti s’m mackaš s’s kreme. Vidi kakve su mi ruke, sve ispucale, zemja gi izela. Toj se, mori, treba proizvede, ne pada od nebo.
II pojava
(stan Gordane i Nebojše, Nataša se šminka, pa sređuje sobu)
Nataša: Mama, gotov li je ručak? Samo što nisu došli!
Gordana: (iz kuhinje): Završavam. Nato, neko zvoni otvori!
III pojava
(Radojka i Bratislav ulaze)
Radojka: Dobar dan! Ovoj li je snajka? Lepa snajka, lepa, (tiho, za sebe) samo mnogo nežna za selo, mršava, da ne kažem zakržljala, usanula. Će mora da gu ugojim.
Nataša: Dobar dan, gospođo!
Radojka: Uči se, dete, da me vikaš mamo!
Nataša: Bato, jesi li išao u Niš da vidiš rezultate sa prijemnog?
Radojka: Jeste, ćero, jeste, upisali ste se!
Bata: Ti si prva na spisku, a ja pretposlednji, ali oboje smo na budžetu.
Radojka: Važno da su ve primili i da ne plaćamo školu.
Nataša: Sedite, sad će mama. Mama, došli su nam gosti!
Gordana: (iz kuhinje) Dolazim, odmah!
Radojka: Sedi, ćero! Eve, donela sam ti paradajs, paprika i jabučiki. Nesu prskani, oprala sam gi i obrisala, samo da mi ti ručkaš. Moraš da jedeš za dva čoveka, ne sme unuče da mi bude bez vetamini. Eve, ovaj paprika ti je, stvarni vetamin C.
IV pojava
(Ulazi Gordana. Od iznenađenja ispušta knjigu sa receptima)
Radojka: Ju, ju gospođo, sva sreća što ne nosiš kristalni serviz! Ti kao da vide đavola!
Gordana: Izvinite, molim vas!
Bata: Vi se poznajete?
Radojka: Nemoj se izvinjavaš, prijo. Danas se upoznasmo na pijac, al’ nesmo znale da će se prijateljimo. Ne bi ja dozvolila da prija kupuje paradajs i paprike. Dala bi vu ovoj što sam odvojila za poklon, pa ga takoj ne bi secala do ovde.
Gordana: Dobro, to je prošlo. Jeste li za kaficu?
Nataša: Mama, primljeni smo na fakultet i ja i Bata!
Bata: I ne samo to, Nata je prva na rang listi.
Gordana: Čestitam vam od sveg srca! Nisam ni sumnjala u vas.
Radojka: Takoj, prijo, pa će gim kupimo nešto da gi častimo. Nego ja ne znam kako će snajka studira k’d se porodi.
Bata: To ćemo nekako da rešimo!
Gordana: Jeste, pustićemo ih da oni odluče o svojoj budućnosti.
Radojka: Kako pa toj, oni će odlučujev, a Rada i Mićko će gi izdržavav. I ne znam što će snajki na selo fakultet. Mi imamo pedes ’ektara zemlju. Toj je suvo zlato! Ete, stareja snajka ima trogodišnju poljoprivrednu školu, pa se ne mož’ zaposli, a sin završija i višu poljoprivrednu, pa ni on nigde ne raboti. Samo k’d bi mogaja on da se zaposli. Ako se toj ne desi, plašim se će mi otidne u Paris, a ovaj moja snajka neće da sedi ovde bez njega, će ’oće i ona da ide. Koje ću ja posle sama. Mićko u bel svet, ako i oni otidnev, ovi će se školujev, a Rada sama u onol’ku kućetinu. Ovakoj, ako ovaj snajka bude pored mene, će bude lepo. Kuća će mi bude otvorena dok rabotim u njive i na pijac. Žena treba da sedi dom i da vodi račun od kuću i decu!
Gordana: Pa, ne znam da li je baš tako. Ja imam fakultet, pa mi on ne smeta da budem majka.
Radojka: Ja sam bez fakultet i iz selo, al’ k’d se udado’ svi su vikali: ”K’o da je u sred Beograd rasla”. Eh, k’d se setim, šest kompleta sam donela kao snajka i dve ’aljine od zananu, pa mi svekrva veže crvenu mašnju, ovoliku, na vr’ glavu i šetamo kroz selo… Crvena mašnja, crveni mi obračiki, pucav od zdravje.
Nataša: Mama, lepo se vi ispričajte, idemo ja i Bata u moju sobu.
Goedana: Idite, deco. Prijo, izvinite za trenutak, da ja samo skuvam kafu.
Radojka: Ako, prijo. Ako, ću sačekam.
(V pojava)
(Radojka sama razgleda stan)
Radojka: Domaćica, pušta gi u sobu sami, posle gim na majke đavo kriv! Pravi zgodu na ćerku, pa neće bude trudna! Vidi se da su bogati, lep stan. Ja bi ga sredila poubavo, po moj si ukus i pojeftino. Ali, koje ćeš treba si čovek ima i ukus, ne s’m pare. A, ja si umem s’s pare, a bogami i ukus si imam, niki ga nema k’o ja. Jedna je Rada. Koje ona zna? Gleda televizor i po novine i toj što vidi, misli najubavo je. Ja sam, bogami, kod svi sve izgledala i po selo i u Pariz, pa mi ukus narasjaaaa…
VI pojava
(Vraća se Gordana)
Gordana: Kafica je gotova!
Radojka: B’š lepo. Razgleđujem, prijo, da vidim iz kakvu kuću uzimam snajku. Da vidim s’s koga se prijateljim.
Gordana: Eto, vidite, iz ove kuće.
Radojka: Kaži ga iz ovaj stan. Znam ja koje je kuća, a koje stan.
Gordana: (malo ironično) Dobro, eto, to je naš stan.
Radojka: Nesam ja glupa, videla sam i ja stanovi. Reko’ vi za mene su svi u selo vikali: “Kao da ne je rasla u selo, nego u sred Beograd”. Imamo i mi, prijo, stan, ne jedan, nego dva. I u selo kuću s prizemlje i još dva sprata. Moj se crni muž muči u bel svet, k’o pravi domaćin obezbeđuje si decu!
Gordana: Svi se, prijo, mučimo za svoju decu, neko u beli svet, neko ovde.
Radojka: Jes’ pravo kažeš. Ete, mi smo stekli tuj kuću, nakopuvamo stanovi i zemlju, al’ ne mogasmo celu kuću da sredimo.
Gordana: Pa, dobro, srediće se, polako. Dom se uvek sređuje i menja.
Radojka: Jes’, jes’. Takoj si je, al’ ne sređuje se sama, ljudi gu sređujev. Ete, mi sredismo prizemlje, za mene i mojega Mihajla je dobro. Stareja snajka si sredi jedan sprat. Duša valja, dobri prijatelji, razmišljav si za svoje dete, pa vu napuniše sobe s’s nameštaj. I mene vodiše, ja si imam istanjen ukus, takoj se kaže za oni što umev da izaberev. Ja sam se našetala po mlogo kuće i sve sam gledala da moje bude najubavo, da se ljudi krstiv kad uđev od lepotinju. Pa, takoj ja vikam, prijo, onaj drugi sprat nek’ si onodi druga snajka, ću vu pomognem i na njuma da odabere najubavo. Svaka majka, kad odava ćerku, kupuje nameštaj, zna se srpski običaj.
Gordana: Pa, ne znam da li je to srpski običaj, ali to ćemo rešiti sa decom… Samo da ja pogledam ručak. Izvinite, molim Vas!
Radojka: Nemoj nas molim te, izvinjavamo Vas. Idi, vidi, ja ću još malkice da razgledam stan. Nesam ja gladna, ali neću te vređam, mučila si se, prijo, da spremiš ručak, a i košta bogami, u grad je jelo skupo… Vidim i knjigu s’s recepisi si čitala da napraviš nešto specilajno. Ja si sve pod ruku merim i nikad ne promašujem. K’d spremim pitu, kiflice, ma i meze i jelo i torte i kolačiki, sve je prsti da poližeš. Ja ti spremim sama za pedes’ ljudi za slavu. Ne se dava Rada za rabotu na nikoga. Sve si sama spremam i ne čitam recepisi, sve si znam u sred noć. Eve, ponesi i ovoj (daje joj povrće), da ne bude da sam došla s’s prazne ruke.
(VII pojava)
(Radojka sama)
Radojka: “Će vidi s’s decu!” Mlogo si, mori, ti pametna, veštice, profringana. Kako gu neje sramota da se snebiva za nameštanje tri-četri… pet sobe, a vidi kol’ko su bogati! Bogati prijatelji, bogati… Epa, Rado, ’oćev si te pare. K’d je Bog delija i rabotu i pare, ama i mozak u prvi red si bila. Ne znam kol’ko su uložili u miraz i darovi!?
VIII pojava
(Vraća se Gordana)
Gordana: Za pet minuta i možemo da ručamo.
Radojka: Važi se, prijo, kako si ti kažeš, a za toj vreme da mi pokažeš miraz i darovi.
Gordana: Ja Vas ne razumem?!
Radojka: Jes’ bre ne razumeš nas. Ti si u Ameriku rasla, pa ne razumeš nas Srbi.
Gordana: Ja sam Srpkinja, ali Vas opet ne razumem, prvo mi objasnite kakav miraz hoćete da vidite?
Radojka: I nemoj više Vas, Vi… Da ti kažem, prijo, mi se ne Vikamo, mi se Tikamo. Će se prijateljimo, nema više Vikanje. A, ako si zaboravila koje je miraz, ’oćemo da vidimo koje snajka donosi. Koje si vu spremila: ćebići, jorgani, posteljine, miljiki i heklani i vezeni…
Gordana: Sve što moja ćerka ima, nalazi se u njenom stanu u Nišu. Ne znam kakve to jorgane, posteljine i šta već niste rekli treba da Vam donese??
Radojka: Dobro, miraz će uzmemo iz Niš. A darovi da vidim ovde.
Gordana: Kakve to darove želite?
Radojka: (izvlači papir) Eve, ja sam sve zapisala, kako je bilo za prvu snajku, takoj i za ovu. (čita) Za domaći u kuću: jedan baćaluk za mladoženju i još čet’ri za odrasli: za mene – svekrvu, Mihajla – svekra, devera i etrvu i dva za deveričići.
Gordana: Kakvi “bačaluci”?
Radojka: E, i toj sam zapisala, da nešto ne zaboravim. U svaki bačaluk da ima: čarape ili unihopke, zavisi da l’ je muški il’ ženski bačaluk, maramčiki, gaće, muške ili ženske, majc’a, potkošulja, dugačke gaće za muški, a combine za ženski, spavaćica – svilena za ženski, pižame od batiks, košulja, mašnja za muški i štof za odelo, za ženski svila za komplet, jorgan, ćebe, posteljina i sve toj da se vrže u stonjak od damast, beli za svi.
Gordana: Znači, sedam “bačaluka”.
Radojka: A, ne, prijo, toj za domaći sedam. Pa, treba za kuma i kumu, za njinu decu, pa za prikumskog i njegovu porodicu i za pobratima s porodicu, toj ti je tri puta čet’ri je dvanaes.
Gordana: I sedam – devetnaest “bačaluka”.
Radojka: I ja si imam samo majku, otac mi je umreja, i za njum i za mojega brata i snajku s decu, a deca gim nesu ženjena. Doduše, stareji sin se ženija tri put, al’ nemaja si sreću, ni jednu k’svetnu ne je našja. Znači još pet bačaluka.
Gordana: Ukupno dvadest četiri.
Radojka: Nesmo golema familija. I moj Mihajlo ima samo jednu sestru i muža i dve ćerke i one se nesu odavale i ima i živoga tatka moj Mihajlo. Znači samo još pet.
Gordana: Znači, samo dvadeset devet.
Radojka: Tol’ko. Reko’ ti ja nesmo golema familija i tam’n se uklapa, neje paran broj.
Gordana: Hoćete li vi kamionom doći?!
Radojka: Ne, prijo, toj ćemo pred svadbu da preteramo u selo, ako treba će se vrnemo s’s kola nekol’ko put’.
Gordana: Znači, sve to treba da kupim i spakujem.
Radojka: Ja ću ti pomognem, prijo! Ću pođem s tebe k’d kupuješ, zbog veličinu i boju. Samo mora da požurimo s toj.
Gordana: Da, požurimo?!
Radojka: Pa jes’, prijo, ćerka ti je trudna, u četvrti je mesec. Dok se ne poznava, da napravimo svadbu.
Gordana: To ne dolazi u obzir!
Radojka: Kako pa toj ne dolazi? Već šuškav u selo da mi je buduća snajka trudna. Ljudi me pitujev istina li je. Znaš kakvi su naši ljudi, već šapućev: “Kuj zna čijo je dete”. Mora spremite pogolemi bačaluci i miraz.
Gordana: Da bismo većim “bačalucima” zatvorili usta da “ne šapućev!”
Radojka: Pa, takoj, prijo, i sprat pre svadbu da opremimo.
Gordana: Ne dolazi u obzir. To dete je moje unuče, ja se toga ne odričem, ali moja Nataša nije roba i ja njome ne trgujem, a neću dozvoliti ni Vama.
Radojka: Epa, prijo, toj da je unuče tvoje znaju svi, da je našo znate vi, da kažem mi… Ali, prijo, selo je selo. K’d se dete rodi, će počnev da nagađav.
Gordana: Šta će nagađati?
Radojka: Pa će nagađav prijo “liči na ovoga, pa na onoga, pa ima oči k’o ovaj ili nos k’o onaj, kosa ista k’o na ovoga, noge k’o na onoga. .Prijo, tvoja bruka pogolema. žensko čeljade je žensko čeljade. K’d ono obruka, Morava te ne mož’ opere!
Gordana: Moje dete je moje dete i nikada me nije obrukalo! Unuče ću čuvati ja, a ona će studirati!
Radojka: E, prijo, toj ne mož` takoj! Zna se žensko se udaje, i unučiki se rađav u kuću odokle je muškarac! Zna se žensko, k’d se udava, mora da bude domaćica! K’d se setilo za muža, ima da čisti, kuva i sluša, i muža i svekrvu i svekra!
Gordana: Znači, ona da sluša, a vi da naređujete!
Radojka: Ako ’oće u moju kuću, takoj je. Sve bubaljke, brabonjci, koje si je imala, ovde pod prag da si gi ostavi! Ona jedna dolazi u moju kuću, ona se mora prilagođuje na nas, a ne mi na njum!
Gordana: Epa, neće u tvoju kuću!
Radojka: A, kuj kaže da neće?
Gordana: Ja kažem!
Radojka: A, za koje pa neće? Koje pa fali na moju kuću?
Gordana: Zato što ja nisam čuvala ćerku za u takvu kuću!
Radojka: Ma nemoj, a kakva je toj moja kuća i koje vu fali?! Nesi gu ni videla. mo’š se raspitaš po selo, ma mo’š da pitaš u celu okolinu. Jedna je Radina kuća. Najgolema, najubava kuća, nema gu nadaleko takvu. I svi će ti kažev kakva sam domaćica i dobra duša. Ja se sa svi ispričam. Nesam nekakav tumruk ili baksuz, zatoj mi i Bog sve dobro dava. Moja kuća je, bre, premija za ovaj tvoj stan. Zašto pa nećeš da gu davaš u takvu kuću. Ti treba cvećku da staviš na uvo i da pevaš. Ovakva ti kuća ni na s’n ne bi padnula. K’d si se rađala, na pupak si padnula! I sikira vi na celu vašu familiju u teglu upadnula k’d vam Bog daja s’s mene da se prijateljite!
Gordana: Da, sve na „padnulo“. Ne znam kakva vam je kuća, ali su gazde očigledno zalutali iz srednjeg veka, pa ne mogu da se uklope u sadašnjicu!
Radojka: Ne znam kakav ti je taj srednji vek, al’ si znam da je sredina najbolja. Bolje sredanj, nego nizak, a i ovi od visok vek padnev na najnizak, pa gim se kraj ne vidi. . . A, što se uklapanje tica, mi li se ne mož` uklopimo? Mi, a moj muš trijes godine u Paris živi i ja sam ti mori dvajes put išla u Paris!
Gordana: To vam se ne primećuje, shvatanja su vam staromodna!
Radojka: A tvoja su novomodna, modernistička! Za toj ću vam uzimam ćerku s’s stomak do zubi! U toj modernističko vreme se unučiki ne čekav devet meseci!
Gordana: Nećete uopšte uzimati moju ćerku!
Radojka: Takoj li ćemo?!
IX pojava
(ulaze Nataša i Bata)
Nataša: Gotov li je ručak? Mi smo gladni.
Radojka: Ručak se mož’ i ukiselija, al’ mi neće ručamo ovde! Bato, vodi me dok me neje uvatija infrakt! (baca papir sa spiskom darova i ustaje)
Bata: Pa zašto? Šta je bilo!
Radojka: Ništa za s’d, al’ ako me ne izvedeš, će bude. Srce me steže. Gušim se. neću da umrem kod ovuj što se pravi gospođa, a praziluk vu se vuće ispod ovoj tesno suknjiče. Izlazi! (Nataši) Dok ti se majka ne opameti, neće bude svadba, a ti stezaj stomak i opamećuj gu! (polazi ka izlazu vukući Batu za ruku)
XI pojava
(dolazi Nebojša)
Nebojša: Kakva je to galama? Dobar dan!
Radojka: Ovoj li je prijatelj?! (kraća pauza) Kakav “dobar dan?!” S ovuj tvoju ženu nema dobro ništo, nego ti gu opameti, pa me vikajte. Ja drugačije ovde više ne dolazim. Ni s’s konopci i lanci da me vučete, ja ovde, kod ovuj vešticu, dok vu pop ne pročita molitvu da vu izbaci đavoli iz glavu, ne dolazim! Ajde, Bato, koje si uštumeja! Ko kupen pet’l.
XII pojava
(Nebojša, Nataša i Gordana)
Nebojša: Hoće li neko da mi objasni šta se desilo?
Gordana: To je prija. Došla je da traži miraz i darove.
Nebojša: Kakav miraz?
Gordana: Sve ću ti objasniti, samo da se smirim.
Nataša: Mama, šta se to desilo? (plačući)
Goedana: I tebi ću da objasnim! Nemoj sad da se nerviraš. Ručaj, smiri se, pa ćemo razgovarati.
Nataša: Ne jede mi se. Idem u svoju sobu
XIII pojava
(Nataša odlazi u svoju sobu. Nebojša i Gordana)
Nebojša: Sada smo sami. Molim te objasni mi šta se desilo.
Gordana: Video si kakva je seljanka!
Nebojša: Dobro, zar nisi mogla da se izdigneš iznad nje.
Gordana: Nešo, nisi bio ovde. Ona je nepodnošljiva. Trguje sa našom Natašom. Vređa…
Nebojša: Goco, ali ti si obrazovana žena, zar nisi mogla da ne ideš do takvog tona?
Gordana: Kako? Počela je sa tim da požurimo sa svadbom, da pre toga da opremimo sprat nameštajem, da kupimo darove i ne mogu više da ih spakujemo, vežemo u stonjacima od damast, “samo” dvadeset devet “bačaluka”.
Nebojša: Kakvi “bačaluci”?
Gordana: (podiže papir sa tepiha, gde ga je Radmila u besu bacila) Evo, Rada je sve zapisala. Proučavaj, ja idem da popijem lek i da malo prilegnem da se smirim.
II čin
I pojava
(Nebojša i Nataša u stanu. On pije kafu, a ona sok. Zvono.)
Nebojša: Nato, otvori, zlato!
II pojava
(ulazi Mihajlo)
Mihajlo: Dobar dan!
Nebojša i Nataša: Dobar dan!
Mihajlo: Po dogovoru, prijatelju. Evo, ja upravo stižem iz Pariza!
Nebojša: Dobro mi došao, sedi. Brzo si stigao. Nato, stavi kaficu.
Mihajlo: Čekaj, dete, da ti čika Mića da poklon. Znači, upamti, ja sam čika Mića, ne tata, ne ćale, č i k a M i ć a, imaš si ti tatu. Rada će prihvatiti da je zoveš kako želiš. Samo (imitira Radmilu) “da gu prođe ono njeno petličenje. Će razume da je gospodstveno da se više ne vikav svekrve mamo, da je toj zastarelo. Će si kaže pa ja li n’ umem da se ponašavam po gospodski. Ja s’m se snalazila po gospodski u Paris. Niki ne mož’ k’o Rada. Radu ti je Bog za sve zdaja i da se isprčuje i da gim na svi pokazuje da gu nema takva u cel svet, još majka nije takvu rodila”. Ona ima pogan jezik, ali nema lošu dušu. Videćeš, ima da te čuva kao ćerku. Starija snaja je navikla već, pa pusti je da se ispriča, a posle radi kako joj odgovara.
III pojava
(Nebojša i Mihajlo sede)
Mihajlo: Prijatelju, otvori ovaj viski, pa da se ja i ti dogovorimo. Deca ne smeju da nam se sekiraju. Pusti Radu. Nije ni njoj lako. Njoj je mladost prošla čuvajući decu, gledajući kuču i na pijaci. Ona je vezana za zemlju, pedeset hektara je kupila. Kad čuje da neko prodaje zemlju, odmah zove za pare: “Mikajlo, Mićko moj, prodavav zemlju. Mlogo je ubava. Zemlje si je zemlja, ona nas ’rani. K’d si imamo ’ranu i tvoje paričke iz Paris kuj k’o nas. Ma, Mićo, ja i ti i gora zelena, ne se mi davamo na ovija bezemljaši. Toj su golje, a ti, Mićo, znaš da k’d me poslušaš, sve si najubavo budne. Će pošalješ pare, a ja ću se cinkarim, neće me oni pretupav, ne s’m vesla sisala. Ću gu uzmem bam-badava”. Domaćica je velika, ali sama bila, pa možda je i jedino tako mogla da se izbori sa svim obavezama. Voli da se za sve pita, da ona odlučuje, ali prihvata i donete odluke kad se malo primiri. Kad krene veselje, prva ima da se veseli i sve će da zaboravi. Ona je moja briga.
Nebojša: Ta ideja Vam je dobra.
IV pojava
(Nataša donosi kafu)
Nataša: Lep lančić, puno vam hvala, ali ja to ne mogu da primim.
Mihajlo: Možeš, možeš, dete pa sad si ti moje dete. Lepo ti stoji, u zdravlje da nosiš. Nemoj kod Rade da kažeš ne mogu kad ti nešto daje, odmah će: “Za koje pa nećeš! Toj li ja n’ umem da izaberem. Svi mislite da Radu prostinja izela, a ja, bre, k’d s’m bacim pogled na nešto, znam na koga će stoji ubavo, a na koga k’o da si na moji praci stavija ili obukja. E, takoj da si znaš, k’d ti Rada kupi, cel svet ima da te gleda i da se isćuđava”.
Nataša: Hvala, ali . . .
Nebojša: Nema ali, vidim čovek je razuman, sve ćemo da rešimo.
Nataša: Ja mislim da treba i Batu da pozovemo.
Mihajlo: Zovi ti Batu, neka dođe.
Nataša: Mi smo se dogovorili da prošetamo.
Mihajlo: Ako, dete, pa dođite.
V pojava
(Nataša izlazi, Nebojša i Mihajlo piju i nastavljaju razgovor)
Nebojša: Živeli!
Mihajlo: Živeli, prijatelju! Ja znam moju Radu, ona bi samo da traži. Nikad nije zadovoljna onim što ima. Uvek bi više. Rekoh Vam svoj vek je provela u selu i na pijaci. Nije mogla u Francuskoj da živi, zbog pijace, tezge. To joj je duševna hrana. Važna je tamo, ima mnogo mušterija, svi je znaju. (imitira Radmilu) “K’d se ja pojavim na moje si tezgiče, pa se onako uprčim da vidiv ovija što se praviv građani, a n’ umev ni dobar dan da kažev, da neje važno kude živiš, nego kakvu si kurtulu imaš, koje si u svet videja, koje si zapamtija i koje od toj viđuvano, umeš da primenjavaš. E, Rada ti je mozak za cel pijac, pa i poširoko. Ma, za celu našu okolinu nema gu takva. Toj ti jedan put majka mož’ rodi”.
Nebojša: Nismo smeli da dozvolimo da dođe do ove situacije, da nam se deca sekiraju. Ni Goca ni Rada ne smeju da odlučuju o budućnosti dece.
Mihajlo: Nego, prijatelju, znaš li ti gde je onaj Radin spisak, da ja i ti pođemo u kupovinu.
Nebojša: Nema potrebe da idemo. Sve je spremno u mom magacinu. Imam tekstilnu fabriku. Samo treba da javim da to neko doveze.
Mihajlo: (gleda spisak) Da je Rada znala da imaš fabriku ne bi ovako jeftino prošli, bilo bi: “Imav pare, će darujemo celo selo i svi koji dođev na svadbu. A, bačaluci mora budev podebeli. Koje će gim fali da se malko poviše isprsiv, a selo ima da priča i niki neće mož’ da nas pretekne u isprsuvanje”. I da mi kažeš cenu, polovinu plaćam ja.
Nebojša: Ne dolazi u obzir, to smo rešili. Nameštaj da rešimo.
Mihajlo: Kad dođu Bata i Nataša idemo da kupimo nameštaj. To je moja briga. Pa i sprat starijeg sina sam ja opremio, samo to ne zna Rada. Kad bi znala, počela bi: “Takoj, ti se samo razbacuj s’s pare k’o da su šuške, a mučimo se k’o crni đavoli. Ja ću rintošem, a prijateljica nek’ se doteruje i licka, nek’ se oni prčiv s’s našu muku”.
Nebojša: Mogao bi i ja da učestvujem u tome.
Mihajlo: Ne dolazi u obzir. Nego mora da mi kažeš koliko Radinih boščaluka treba mi da spremimo.
Nebojša: Kakve boščaluke da spremamo.
Mihajlo: E, moj prijatelju, ne znaš ti Radini običaji. Ona ti sve po starinski. Vi darujete naše najbliže, a mi vaše. Mora selo da vidi raskoš. Ne sme da se obruka. Veliki joj je to zadatak: “Mora da budne pobolje nego k’d je moja svekrva pravila moju svadbu. Mora da je pobolje i od svi rođaci i od komšije, od celo selo mora budev najubavi bačaluci. Ma, ima svi da pričav kako je Rada napravila njubavu svadbu, da gu svet neje videja poubavu”. Nego, gde je, prija? Ona bi nam tu pomogla.
Nebojša: (gleda u sat) Svakog trena bi trebalo da se vrati s posla.
Mihajlo: Nadam se da će deca brzo da dođu, da vidimo gde žele da pravimo svadbu. Ako dođe Rada pre nego što ugovorimo mesto i vreme, biće opasno kad stane u komandni stav: “Prijatelju, da ti kažem, vi ste građani, neće vi liči da se brukate. Lepo si icepite slamaricu, izvadite si iz buđelar šuške, pa da si napravimo svadbu u Beograd u neki najubav hotel. Čula sam ja ima tam’ mlogo ubavi i golemi hoteli. A, mi smo si seljaci, ako plaćamo po pola, će razvučemo golemu baraku, ja ću gu s’s ćilimi i čerge ukrasim, cvećke ima da naberem u bašču, toj nas neće košta, pa živa lepotinja. Ako nećete u baraku, otvorite se i Rada ume da se veseli po gospocki. K’d zavedem kolce u čarapke u taj Beograd, cel grad ima da gleda tuj lepotinju”. (smeju se).
Nebojša: Naravno.
Mihajlo: A, ako mi plaćamo, ili ako delimo troškove, zna se najlepša je baraka. Pa da selo vidi “kakva je svadba, k’d gu Rada pravi, da svi vidiv kuj je bija dvaes put u Francusku. Da gim ona pokaže za koje se muči ona po njive i na pijac, a njen muž u bel svet. More, da se vidi da su sve sticali za decu”.
Nebojša: Šta vi mislite, gde bismo mogli da napravimo svadbu?
Mihajlo: Gde nam kažu deca, to je njihova svadba.
Nebojša: Čekamo Natašu i Bratislava?
Mihajlo: Dobro. Nego, ako nije problem, da pređemo na ti.
Nebojša: Naravno.
Mihajlo: Ja bih, ako smem da budem slobodan, da te pitam da li bi hteo da mi pomogneš oko biznisa.
Nebojša: Oko kakvog biznisa?
Mihajlo: Vraćam se iz Francuske. Dosta je bilo, trideset godina sam bio tamo. Hoću da uložim ovde novac. Ja sam modelar. Znaš tamo imamo tekstilnu fabriku, konfekciju, u stvari, imamo poznati modni brend. Prodao bih svoj deo partneru.
Nebojša: Da li si siguran da je želiš da prodaš. Ja sam u istom poslu. Mogli bismo da se udružimo. Ja imam tržište i partnere, vi imate svoje. Još si modelar. Ako ti je dobar partner, možemo zajedno. Ne moraš sa mnom. Ako hoćeš da se baviš samostalno tekstilom, ja sam tu, mogu da ti pomognem. A, ako misliš da otvaraš kafanu, tu sam ti, prijatelju slab. Ja u kafanu idem samo da uživam, ništa ne znam o tom poslu, ali oko papira mogu da ti pomognem. . .
Mihajlo: Ne, ne želim da otvaram kafanu. Kad bi Rada čula za kafanu, poludela bi: “Će otvaraš kafanu. Ti kakav si lak na ruku i blanjav na svi će gim veruješ da nemav pare, sve će gi častiš. Ti si poludeja, kakva kafana! Još će mi se svi tam’ propijete, pa će Rada muke muči s’s pijandure. Neće da može! Ne s’m ja padala od rabotu, da toj spljiskaš u kafanu. Mihajlo, ako otvoriš kafanu, ja ću infrakt da dobijem!” Odakle tebi ideja o kafani?
Nebojša: Pa, ja onako, više na pamet… Gastejbarteri… Izvinite, naši povratnici, obično otvaraju ugostiteljske objekte.
Mihajlo: Ne, ne, ne želim da otvaram kafanu! Hoću da napravim farmu. Imamo zemlju, znači mogu da obezbedim hranu. Međutim, ideja o zajedničkom biznisu ti je odlična, samo neću imati baš mnogo kapitala za neka veća ulaganja ako ne prodam konfekciju. Jedino, ako hoćeš, možemo zajedno oba posla raditi. Što se tiče partnera, mog brata Mišela, odličan je. Pravo da ti kažem nisam mu ni rekao da planiram da se vraćam. Nisam znao kako da mu kažem. S njim sam počeo, njegova je bila ideja. Ja sam bio samo modelar kod njega, ali smo postali kao braća. On je Francuz, znao je jezik, imao je ljude tamo. Mnogo je dobar čovek. Nema decu i žena mu umre pre deset godina. Dobar čovek, ali ostao je sam. Želeo sam da mu kažem, ali nikako nisam mogao da otpočnem razgovor, a ne mogu više bez porodice. Dosta smo bili razdvojeni.
Nebojša: Prijatelju, mislim da možemo dobro poslovati i da zadržimo obe fabrike. Danas je bar lako. Postoji internet, nema više sankcija. Ja sam devedestih godina, za vreme sankcija gradio partnersto i uvozio i izvozio otvarajući firme u susednim zemljama, nekad nama bratskim republikama. Zahvaljujući kolegama iz Makedonije i Bosne i Hercegovine, sa kojima sam studirao ovde na Tehnološkom fakultetu. Tako sam uspeo da prebrodim one lude sankcije i da opstanem.
Mihajlo: U pravu si, prijatelju. Volim ljude koji brzo misle i odlučuju. Savet ti je odličan i, ako se ovako budemo dogovarali, mislim da ćemo uspeti.
Nebojša: Eto, prijatelju, računaj da smo se dogovorili. Zajedno ćemo ulagati u poljoprivredu i farmu. Partneri u oba posla. Ako bude bilo sreće, otvorićemo I proizvodnju stočne hrane, pa mlekaru… Ako hoćeš, možemo i ugovor da napravimo.
Mihajlo: Kakav ugovor, prijatelju. Nemoj da me vređaš. Pa, bićemo jedna kuća. Veruješ li da smo tako počeli i sa Mišelom, bez ugovora. Za mene je reč jača od bilo kog papira.
Nebojša: Ja sam to zbog tebe rekao. Nisam mislio na sebe. Ja samo Natašu imam. Šta će mi ugovor. Odlično, onda dogovoreno!
VI pojava
(Dolazi Gordana)
Gordana; Dobar dan…
Mihajlo: Dobar dan.
Nebojša: Goco, ovo je prijatelj Mihajlo. Prijatelju, ovo je Goca, moja žena.
Mihajlo: Drago mi je, gospođo. Izvinite što se nisam najavio, nisam znao kada ću tačno da dođem iz Francuske.
Gordana: I meni je drago. Taman posla! Važno da je Neša bio tu, da ne naiđete na zatvorena vrata.
Nebojša: Goco, čekamo da dođu Nataša i Bata da se dogovorimo gde ćemo praviti svadbu. Ostalo smo dogovorili sa prijateljem. Treba nam tvoja pomoć.
Gordana: Kakva pomoć?
Nebojša: Darove za prijatelja smo rešili. Sada treba da nam kažeš koje darove treba oni, Rada, da spremi za naše goste. Koliko boščaluka?
Gordana: O, Bože!
Nebojša: Goco, nemoj sad da se vraćamo na početak. Ako je to njena želja, ako tako treba zbog rođaka, komšiluka, u redu je. Pa, moramo da se dogovaramo, nećemo se valjda oko sitnica raspravljati.
Gordana: U pravu si.
Nebojša: Pozovi kod mene u firmu i kaži im još koliko muških i ženskih kompleta da spreme, mislim boščaluka. Ako hoćeš, možeš i da odeš do firme i da odabereš.
Gordana: Dobro. Nema rasprave. Neću da biram, pozvaću ih. Ako se nekome ne dopada, reći ćemo im da mogu da zamene.
Mihajlo: Bravo, prijo! Trebalo je da dođem sa Radom. Nisam smeo ovo da dozvolim. Pa, deca su nam najvažnija. Kada su oni srećni, ništa ne treba da nam predstavlja problem. Rekao sam prijatelju, Rada je dobra žena, ali voli da bude važna i glavna, pa to ti je. Ko je zna, on ume sa njom, ali prvi susret je često traumatičan. Tako i sa mušterijama na pijaci. Kad ode ujutru, prvo prodaje na komad da bi se raspravljala, pokazala im kako se ona muči, a oni uživaju u gradu, a posle spusti cene i prodaje na kilogram. Ljudi su je već naučili, pa dolaze kasnije kod nje. Doduše, ona stalne mušterije poštuje, pa im daje stalno po istoj ceni. Ko je “preživeo” prvi susret sa njom, postaje joj prijetelj do kraja života.
Nebojša: Važno je da je sve ipak ispalo dobro. Goco, nazdravimo svi zajedno.
Svi: Živeli!
VII pojava
(Ostali i dolaze Nataša i Bata)
Nataša i Bata: Dobar dan. Stigli smo.
Nebojša: Deco, jeste li odlučili gde želite da pravimo svadbu.
Bata: Da mi odlučujemo, to bi bio skroman ručak sa porodicom i kumovima.
Gordana: Kako?!
Nataša: Pošto smo znali kako ćete reagovati: “Vi ste mladi, pa tako mislite. Kasnije, kada idete na nečije svadbe, biće vam krivo… To su slike koja ostaju kao uspomena do kraja života… I tako to…”
Mihajlo: A, tek Rada: “Kako pa toj! Da ženim sina, a da niki ne zna. Da mi se selo smeje. Će kažev da smo se zgužvali u džeb k’o petoparka. Ima dušmani da se sladiv, če pričav kako smo propali. Ne mož’ dušmani i pogori od mene da si s’s nas usta ispirav!”
Bata: Mislili smo u hotelu Beograd, ali ne znamo da li će biti slobodna velika sala za sledeću nedelju, mislim za deset dana, pošto je mama rekla za tad.
Nebojša: Ako se i vi slažete, da pitamo?
Nataša: Bata i ja smo se dogovorili da nam datum nije bitan. Ako je slobodna sala, u redu je sledeće nedelje. Samo da li ćemo stići sve da spremimo?
Mihajlo: Deco moja, pa tu smo svi mi. Vaše je da pođete sa nama, da odaberete nameštaj. Posle idite i odaberite burme. Nataša, ti biraj venčanicu, Bata odelo. Jedino da nam kažete imate li neke želje za dekoraciju sale.
Bata: Nata je već sve odabrala. Samo…
Nataša: Samo sam htela da mama pođe s nama, da vidi šta sam odabrala i da vidi kako izgledam u vančanici. Za dekoraciju imam slike. Mama ti ćeš pozvati teta Ljilju. Hoćeš li?
Gordana: Šta ti je dete?! Pa sa zadovoljstvom.
Nebojša: Onda, prvo zovem šefa hotela, pa po nameštaj! (zove telefonom) Dobar dan. Mogu li dobiti gospodina Batu? Zdravo, druže. Kako si?… Imam jedno pitanje, više je molba… Udaje se Nataša, slobodna li ti je velika sala za sledeću nedelju, za deset dana… Znam da je kratak rok… Hvala ti, druže, upiši i možemo li da dođemo sa prijateljem za jedno tri sata?… Hvala, druže, vidimo se! (prekida razgovor) Imamo sreće. Neko je juče otkazao veselje. Restoran – rešeno.
Gordana: Dekoracija – rešeno, sutra nosim slike Ljilji. Boščaluci – rešeni! Za tri sata stiže roba u stan. Taman ćemo završiti nabavku nameštaja, burme, venčanicu i odelo. Bato, ako želiš, pozovi i majku. Ne znam ni da li je dobro da idemo po nameštaj bez nje. Šta ćemo ako ponovo napravi scenu.
Mihajlo: Radu ću ja da zovem, kad kupimo nameštaj i dogovorimo sve u restoranu. Ako pođemo sa Radom, nećemo da završimo ni za mesec dana. Rada je navikla da se raspravlja oko cena. Bolje da izbegnemo te stresove. Zvaću Milana da i on i Nena dođu. Deco, imate li neku želju za muziku?
Bata i Nataša: Super je muzika u hotelu. Nemamo druge želje.
Mihajlo: Mogu li da pozovem i trubače?
Bata i Nataša: Nama ne smeta.
Mihajlo: To je moja želja, ali i zbog mog brata Mišela.
Gordana: Mišel?
Mihajlo: Prijo, to je moj poslovni partner, ortak iz Pariza, ali on mi je kao brat.
Gordana: Što mi niste rekli? Pa treba još boščaluka.
Nebojša: Samo nazovi i kaži još jedan komplet.
Mihajlo: Bravo, prijo! To će mu baš značiti. On voli naše običaje. Bata zna, on je kao član naše porodice. Rada je u pravu što poštuje običaje, ali preteruje.
III čin
I pojava
(Nebojša, Mihajlo, Gordana, Radojka, Milan i Nena)
Rada: Nadam se da me neste džabe vikali.
Mihajlo: Nisi došla “džabe”, sve je rešeno.
Radojka: Kako pa toj bez mene ste razrešavali! Koje ste mogli da odlučujete bez mene, a ne mož` toj tako! Će vidimo toj k`d odemo u čaršiju da kupujemo! Pol`k` nećete vi mene da pretupujete. Mož` si odlučujete koje `oćete, Radina mora da bude z`dnja!
Nebojša: Goco, skuvaj kafu.
Mihajlo: Restoran je dogovoren
Radojka: Neće da može!
Mihajlo: Će da može.
Radojka: Mićo, koje ti je!? Ja li n` umem da se organižem?! Pa ti me ponizuješ…
Mihajlo: Ne ponizujem te i ne ponižavam. To je svadba Bate i Nataše i oni su birali.
Radojka: Nemoj se izigravaš s`s moj govor. Ja si čuvam onaj naš narocki, leskovački. Toj što ste svi vi zaboravili kude ste i mislite, ako ste naučili taj gracki jezik, da ste popametni od mene, toj na mačku za rep da vržete. Ne se dava Rada na učeni. Ako si dom ne pričaš na svoj govor, isfrljija si rođenu si dušu.
Mihajlo: Dobro, Rado, lep je dan, nemoj da ga kvarimo.
Radojka: I, kude će bude svadba?
Mihajlo: Hotel Beograd, za deset dana u nedelju.
Radojka: Plaćamo pola-pola. Takoj li?
Mihajlo: Ne brini, tako je. Nemoj da kvariš lepo raspoloženje. Imali smo sreće, sve smo stigli da završimo. Kad se ljudi slažu, sve se lepo namesti.
Radojka: S`s koga si se složija. Ti toj s`s tuđinci odlučuješ. Koje sam ja, ponjava da si noge s`s mene brišete! Neče takoj da može, Mihaljo! Toj da ti bude od odma` jasno! Neje Rada u saksiju rasla, a neje ni naftu pila! Nemoj me ljutiš!
Mihajlo: Nema danas ljutnje. Danas je dan za lepe vesti.
Milan: I ja i Nena imamo lepo iznenađenje.
Nena: Pa, ne znam da li je dobar trenutak?
Mihajlo: Ako je lepo iznenađenje, pričajte!
Milan: Pa jeste lepo…
Radojka: Pričajte, da niste dobili bingo. Koje si, Milane, uštumeja k’o kupen pet’l?
Milan: I bolje od toga.
Radojka: Koje li je toj tol`ko lepo?!
Nena: Čekamo opet prinovu.
Radojka: U što je pa lepo iznenađuvanje. Da si crkne čovek, da šlogira od takvo izneneđuvanje. S`klet me vata. Uf, uf… Muka mi… Ću se ugušim… U moje vreme bilo je sramota da samo rađaš decu. Dva deteta, puna kapa.
Mihajlo: Dosta, to je stvarno lepa vest. Živeli!
II pojava
(Prethodni i Gordana koja donosi kafu)
Gordana: To je stvarno lepa vest, čestitam!
Radojka: Koje pa ti kazuješ lepa vest. Što gi ti nesi rađala poviške, nego samo jedno?
Gordana: Hteli smo mi, ali nisam mogla više… Imala sam težek porođaj sa Natašom.
Radojka: Izvinjavajte, prijo. Nesam znala. Mene mi je po neki put jezik pobrz od mozak. Mlogo mi je krivo što mi izlete toj glupo pitanje. B`š mi je krivo. Jao, crna Rado, pa da l` si ti čitava s`s mozak…
Gordana: U redu je. Niste znali.
Nebojša: Da nazdravimo za današnje lepe vesti.
Mihajlo: Živeli, prijatelju!
Radojka: Aha, ti samo živeli! Natezaj tuj flašu, a kuj će gi izdržava?
Mihajlo: Roditelji. Svi ćemo raditi u firmi koju ćemo otvoriti sa prijateljem.
Radojka: Sve od ubavo do poubavo. Infrakt će me strefi. Osećam ga…
Milan: Kakvoj firmi?
Radojka: More, ostavi tuj firmu, nemoj si praviš e`skurzije s`s mozak. Koje ti fali u Paris. Lepe si tamo pare zarađuješ. Nemoj mi se zamlaćuješ ovde u ovoj ludo vreme s`s firme. Ovde je dan`s si gazda, sutra te nigde nema, nema kučiki za koje da te izedev.
Mihajlo: Fali mi, Rado, porodica. Ti mi fališ, Rado moja, nema s kim da se svađam.
Radojka: Tugo, Mićo, će pomisliv prijatelji da se mi s`m svađamo. Dobro, Mićo, će vidimo toj! Paris nema ostavljanje, da ti ja od odma` objasnim! Nego, kazuj kakvu će firmu ovde otvarate?
Mihajlo: Proizvodićemo stočnu hranu i napravićemo farmu. Kasnije ćemo napraviti i fabriku za preradu mleka.
Radojka: I kuj će ti toj radi?!
Mihajlo: Svi mi i radnici.
Radojka: A koje će bude s`s moje povrće i s`s voćke. Nemoj mi i moju njivu zauzmeš, toj je moj miraz, toj je moja penzija! Pod rentu ću gu dam, pa ću se izdržavam. Ja sam bila domaćica, bez muža sam trijes godine živela i nikoj s`s prs’ neje pokazaja na mene! K’d idem kroz selo, s`s grudi idem.
Mihajlo: Dobro, Rado, dobro! Znamo sve!
Radojka: Ti znaš, Mihajlo, al’ prijatelji ne znav. Neka i oni čujev da te nikad nesam obrukala! Znači mog` da si pakujem moju robu u francusku ’balažu, i da si zadržim kurtulnu tezgu, s parižansku kurtulu.
Mihajlo: Kupićemo ti mašinu da pakujete s prijom povrće. Ona je školovana, znaće da rukuje.
Radojka: Ja li sam prosta. More, niki neje mogaja i ne mož` mi na stutpku stupne. Znaš kako su pričali. . .
Svi: Kao da si rasla u sred Beograd.
Radojka: More, nemoj me zamajujete, koje će radimo s`s darovi?!
Nebojša: Sve je spremno. Samo da se spakuje. Sve je u Natašinoj sobi.
Radojka: Darovi ste bez mene uzimali! Toj ćemo tek da vidimo, sve ima da iskontrolišem! A, nećete vi Radu da pretupujete! S`s mene će se cirkuzujete! Takoj li mislite! Niki neje mene pretupaja. Rada, bre, s`s dupe otvara vrata kude si `oće. Da neste možda i nameštaj bez mene birali?!
Mihajlo: Stiže sutra!
Radojka: Boškice, ću umrem od vas. Kako pa toj, za u moju kuću izbirali ste nameštaj bez mene! Koje li ste vi kupili bez moj profinjen ukus?
Mihajlo: Naša kuća, Rado! To je sprat za Natašu i Batu i oni su birali.
Radojka: Kuj plaća?
Mihajlo: Šta si zapela “kuj plača, pa kuj plaća”, ne plaćaš ti!
Radojka: A kuj! Mihajlo, ne mora ja da platim s`s moje pare, tvoje su pare i moje!
Mihajlo: A, tvoje su pare samo tvoje!
Radojka: Mićo nemoj se svađamo. . . Ti znaš, k`d počneš da vikaš, mene mi pripadne muka. Ma u`vati me s`klet, zaboli me glava na oči ne vidim i prispije mi se. Čim počneš da se svađaš, ja odma` idem u sobu i zadremem, i spijem si dok se ne smiriš, pa da mož` na miru da se dogovorimo. S’d me nemoj nerviraš, imamo sto rabote. Ako se ne smiriš, a ja ovde ne mog` da spijem, znaš da će mi odma’ počne dođuje infrakt. Ti znaš kako mi se stužni k`d se iznerviram. Će pomisliv prijatelji da se ja i ti ne slažemo, a svi znav kako se lepo slažemo!
Mihajlo: Da, da, slažemo se kad sam ja u Parizu, a ti u selu.
Radojka: Mićo, pa nemoj takoj. . . Ja i ti se lepo slažemo k`d me slušaš i k`d si sve budne kako ja kažem!
Mihajlo: Rado! Nemoj odmah sa svađom, već prvog dana.
Radojka: Mićo, ti takoj s`s mene? Kakve li ti mađije dadoše ovde! Od odma’ s`m videla da je ovaj, što mi izigrava gospođu, mađišarka…
Mihajlo: Rado!
Radojka: Jao, će me drmne infrakt!
Mihajlo: Neće, Rado, neće. . .
III pojava
(Dolaze Nataša i Bata)
Nataša i Bata: Dobro veče!
Gordana: Sedite deco.
Nataša: Da vam pokažemo šta smo sve kupili: burme, cipele, odelo… Venčanicu sutra uzimamo, široka je, pa da je srede.
Radojka: Koje pa toj? Sve ste toj bez mene uzimali! Ovoj je tvoje maslo, prijo! Ti `oćeš da mi raspućkaš kuću! Tugo, kude me Bog s`s tebe spaja! Pa ja li sam Boga s`s kamenje gađala. More, znam si ja k`d neki mazni usta dok zbori, bež` daleko od njega. Boškice, ću si umrem pređi vreme.
Mihajlo: Rado, ne pravi probleme tamo gde ih nema.
Radojka: Ti ćeš tek da vidiš svoje, k`d si otidnemo dom! Sve si me osramotija kude ovija. Ću ti razjasnim ja sve dom!
Gordana: Prijo, dođi prvo da vidiš darove. Ako nešto nije po tvom ukusu, zamenićemo.
Radojka: Ako mi nešto oko ne `vata, ima ga menjate, pa i oro će igrate i toj preperevku.
Bata: Prvo da vam kažemo da smo bili kod doktora. Nataša je imala pregled. Bogu hvala sve je u redu bebice se dobro razvijaju.
Rada: Bebice?!
Milan: Bato, i mi čekamo blizance!
Radojka: Kuku mene, bliznaci!
Mihajlo: Ne kukaj, to je baš lepo!
Nataša: Mi smo bolji, čekamo trojke!
Radojka: Kuku, kuku! Jao, će me strefi infrakt!
Mihajlo: Neće da te strefi infarkt, trideset godina ga prizivaš i nikako da dođe.
Radojka: S’d će dođe, osećam ga. (Bati i Nataši) Kako će vi da idete na fakultet? Kuj če vi čuva decu?
Bata: Videćemo kako se Nataša oseća do porođaja. Ako ne može, napraviće pauzu, pa posle deca u vrtić.
Radojka: Neće da mož` takoj. Malečku dečicu u vrtić. Kuj če gi tamo gleda. Kuj će gi domaćinski vaspita. Prvo gi mora dom vaspitamo. Kuj je vas vaspitaja i koje vi fali?! Toj možete da planirate k`d napuniv tri godine. Dotle nemoj ni da pomišljate na toj!
Gordana: Dobro, tu smo, pa ćemo pomagati. Eto, ja ću uzeti neplaćeno odsustvo, samo neka su deca dobro.
Nebojša: Razmislićemo, ima vremena. Možeš i kod nas da radiš, već sam ti rekao da mi treba dobar računovođa. Sada ćemo imati sa prijateljem dve firme, pa i više posla. To možeš i od kuće da radiš.
Radojka: Koje! Ona da vodi račun od naše pare, a kude sam ja!? Ja li n` umem da računam!?
Mihajlo: Niko ne kaže da ne umeš da računaš. Rado, ovo nije takav račun. Prija ima fakultet i licencu za računovodstvo.
Radojka: Uf, uf, grdan mi fakultet da računa! K`d imaš pare, l`ka je računica.
Mihajlo: Rado, tu se vode papiri, gomila papira, pa obračuni zarada, prihoda, rashoda, poreza… To se radi na kompjuteru.
Radojka: Će vodi ona računicu, ali da si znate sve će toj Rada da prati. Sve ve ima nadgleđujem.
Nataša: Hoćemo li sada da pakujemo darove? Pa da večeramo.
Radojka: Nemoj ni da pomišljate ti i Nena, trudnice da mi se tamo saginjate i opterećavate. Toj ćemo ja i prija za č`s da završimo.
IV pojava
(Svi, bez Radojke i Gordane)
Mihajlo: Deco, dogovorite se šta hoćete da jedete, pa idite u neku kafanu i donesite. Prijatelj i ja smo malo popili. Bato, Milane, bolje idite vi. Prijatelj može da mi pomogne da donesemo kofere sa onim što sam doneo.
Nebojša: Dogovoreno.
Nataša: Ja idem da postavim sto. Ako hoćeš, Neno, pođi sa mnom.
Nena: Naravno, ja ću da ti pomognem.
V pojava
(Nebojša, Mihajlo, Nataša, Nena, Bata i Milan)
Nebojša: Sve je spremno. Samo još Rada i Goca da završe pakovanje darova.
Nataša: Neno, idemo da vidimo treba li im pomoć, da malo požurimo. (Nataša I Nena izlaze iz sobe, ali se brzo vraćaju)
VI pojava
(Nebojša, Mihajlo, Gordana, Radojka, Nataša, Nena, Bata i Milan)
Radojka: Tugo, Mićko! Šta su si ubavi bačaluci i golemi. Ćebići, jorgani, posteljine, sve za francuski kreveti, golemi. Sve je modernističko, lepotinja. K`o da sam ja birala. Boškice, ma ima dušmani da puknev od muku! Gospocki će se pokažemo! Mićko, doterali iz priškinu fabriku jedan ženski bačaluk poviš`. K`d rekla prija komplet za Mišela, oni doneli i muški i ženski baćaluk. Pa vikam, ako se ne ljutiv prijatelji i na Tosku da vu napravimo. Em, će vu pokažemo kak`v si ukus imamo i da smo si spram nas i priške našli. Od odma’ su mi se posviđali. Ma, Bog nas spojija. Em, gre`ota, Mićko, dva vu deteta studirav, ona mlogo laje, dugačak si vu jezik, al` nema lošu dušu, a deca su vu zlatna. Muči se i ona, muž si vu poginu mlad u rat. Ti znaš, Mićko, da si gim ja na njenu decu uvek dam pare k`d dođev dom, da ona ne zna. Ona neće traži, baksuz.
Mihaljo: Rekao sam ti, Rado, to što daš, ne hvali se. Daj, zato što želiš, a ne da pričaš drugima.
Radojka: Ma, ja, bre Mićko, ne pričam na drugi, ja si toj ovde. Pa, ovde smo si svi našinci.
Mihajlo: Otvorite sad kofere, pa da vidite da li su dobri pokloni. Može li nešto da nosite na svadbu, dopada li vam se, pa da večeramo.
Radojka: (prva otvara kofere, izvlači kese i čita kome je šta namenjeno, tako im i daje) Dobro, da vidimo. Ovoj je moje. Bože, Mičko, kakvi kompleti. Boške, kakve `aljine, košulje. Ma, sve s`m ti ispraksovala ukus. Pa sve što si doneja, nema ga poubavo u cel svet. Sto put se ima preobukujem na svadbu. Na vas kako vi se sviđav stvarčiki?
Gordna: Sve je jako lepo! (svi su zadovoljni)
Radojka: More, Mićko, nešto si razmišljam. Pa dosta sam se naradila i po njive i na pijac. Znaš koje? Ja ću si čuvam unučiki. Prija k`d mož` će gi čuva, k`d računa, ja ću. S`s kola za č`s će gi vodimo na tam` – na `vam`. Natu će svi odmenjujemo, da si dete uči. Neću si ja ni Nenu opterećavam. Pet bepčiki, ovija pogolemi već mož` da idev u vrtić. Ču si čistim po kuću, ću si kuvam. K`d malo odrastev, ću si gi vodim ovija pet u vrtić, ovija pogolemi u školu. Umem i ja da se pravim građanka. Ima se doteram, pa s’s merak da se šetam s`s priju, snajke i s`s dečicu. K`d uprčim nos, pa s`s grudi napred, zemlja se ima trese kude nagazim. Ću si rabotim s`m po ba`ću. Za nas da si imamo da si uberemo taze. I da ti kažem toj što rabotim zemlju, toj me smiruje. Ne pijem ja po šaku kravajčiki k`o vi i gospoda. Ja siuzmem motiće, pa s`v bes mi izađe k`d se umorim. Zatoj se ja uspavljujem još mi glava neje padnula na jastuk.
Mihajlo: A, tezgu?
Radojka: More, bataljujem i tezgu. Ume i Rada serije da gleda i da si odmori dušičku namučenu. Tugo, Mićko, pa mi smo s`s troja kola ovde! Ti si dobro popija, kuj će gi vrća u selo?
Nebojša: Ako hoćete, može da ostane jedan auto ovde. A, mogu da pođu Nataša i Goca. Goca će voziti vaš auto, a Nataša naš, pa će njime one da se vrate.
Radojka: Bravo, snajke, i dozvolu donosiš u miraz. Zatoj ja natera Nenu da ide da uči da vozi, s`d će brzo i ona polaže. Blago si ga na mene. Pet šofera u kuću ću si imam.
Nataša: Mogu li sutra da dođem, da obrišemo sve zbog nameštaja.
Mihajlo: Nećete vi da brišete. Prijatelj sigurno zna neku agenciju koja čisti.
Nebojša: Znam, naravno.
Radojka: Koje? Neki drugi da mi čisti! Neke pošušnjare! Pa ja li sam ukukana u ruke. Snajke, vi ste noseće, ne kaže se džabe “drugo stanje”. Mož` s`m da gledate i da kazujete koje kude od nameštaj da se stavlja. Ja ću si sve počistim. Samo Milan i Bata ujutru da odnesev na mušterike što sam gim obećala, ja sam žena od reč. A, onoj iz tezgu, dajte na Tosku i ključ vu dajte nek` si prodava za sebe da se ne pokvari.
Gordana: Sada da večeramo.
Radojka: Takoj, bre prijo, veselje mož` da počne. (Izvlači maramicu i počinje da peva i igra) “Iiiiii
Z A V E S A
(Muzika – poklon):
- Milan i Nena
- Nataša i Bata
- Nebojša i Goca
- Mihajlo i Radojka – Radojka igra: i. . .i. . .i . . .ihu!