KADA DRUGI PUT POGREŠIŠ PUT, U MRAKU SI; ALI AKO TO PONOVO URADIŠ, POTOMCIMA OSTAVLJAŠ TOTALNI MRAK.
FIKCIJA: KOŠMAR – SANЈALA SAM KARAĐOZA, KARAĐOŠČIĆE, ŠEFIĆE, ŠEFOVE I VRHOVNOG ŠEFA… REALNOST: MOŽDA I STVARNO POSTOJE! U autokratskom (ako bi da …
FIKCIJA: UMETNIK JE NAJSENZITIVNIJI, ON JE VEČITI TRAGAČ ZA ISTINOM I PRAVDOM. REALNOST: KO SE BAVI SAMO SOBOM – NIJE UMETNIK! Umetnost …
Nasmejte se "po naški"! Komedija I čin
Nasmejte se "po naški"! Komedija I čin
Da li je teško odrediti šta je normalno i normalnost?
Moramo se suaočiti sa sobom i priznati da smo primećivali da se nekom dešavaju stvari koji nisu ispravni, da se dešava nešto što nekoga boli. I šta smo činili? Svakodnevno se pitali nečujno ili šapćući: zašto? Kako?
Šta smo činili i šta činimo?
Ne činimo ništa da to promenimo. Okrenemo glavu, zgrčimo ramena, nadamo se da neće dotaći nas i našu porodicu, uvučemo se u svoj dom, smatrajući da ćemo zaštititi svoju ćeliju od spoljašnjih datosti. A, možemo li!? Može li dom ostati netaknut na moralnoj deponiji koja neprestano raste.
Ukoliko se ne suočimo sa sobom, svojom sujetom, činjenjem, nečinjenjem, greškama, prećutkivanjem, ćutanjem. Predrasudama, (sa svojom tamnijom stranom), nastaviće se rast deponije nenormalnosti. Suočavanje je teško, ali može biti ne samo otrežnjavajuće, već i okrepljujuće.
Za početak počnimo od sebe! Možda će nam biti teško. Teško je baviti se sobom, ali to je jedini put ako želimo da napravimo bolji, normalniji svet!
Ako očekujemo da nam neko napravi normalnije društvo, nećemo dočekati.
Dugujemo to sebi i našim potomcima! Dugujemo deci!
Možemo mi to!
