FIKCIJA: UMETNIK JE NAJSENZITIVNIJI, ON JE VEČITI TRAGAČ ZA ISTINOM I PRAVDOM.
REALNOST: KO SE BAVI SAMO SOBOM – NIJE UMETNIK!
Umetnost je večiti plamen čija svetlost spaja ljude, države kontinente, ali i generacije, vekove, milenijume. Prve iskre, koje su začeci ovog plamena, nalazimo još u prvobitnoj zajednici kada je čovek ukrašavao zidove pećina i svoje oruđe. Ovo je činio kako bi ih ulepšao, ali i da kod drugih izazvao divljenje i uživanje. Tako je i ostavljao trag u vremenu. Ta se svetlost nije gasila ni u vremenima kada je čovečanstvom vladao mrak. Ta je svetlost bila najjače oružje protiv mraka, ona je ulivala nadu, jačala veru.
Iskonska težnja čoveka je da iskaže osećanja, misli, svoje doživljaje života i sveta. Umetničko delo nastaje iz potrebe da se iskažu emocije, ali i da se izazove osećaj lepog kod posmatrača. Umetnost nudi viziju života, budi veru, podstiče duh, razvija humane odnose među ljudima i deluje na moralno formiranje pojedinca i društva. Danas se bez umetnosti i dizajna ne može zamisliti ni jedna čovekova delatnost.
Umetnici su oduvek izazivali divljenje i poštovanje kod običnih smrtnika, njima je pružena mogućnost da se upišu u knjigu besmrtnih.
Nekada se smatralo da je sklonost ka umetnosti božji dar koji se uručuje samo odabranim. Samo daroviti pojedinci, kojima se divimo, mogu taj dar da pretoče u delo i tako svoja osećanja, misli i doživljaje podele sa drugima. Delo je most koji nas spaja sa umetnikom i tako prkosi i vremenskoj i prostornoj udaljenosti.
Gradeći ove mostove, umetnik stvara trajne veze koje su svoju besmrtnost zaslužili svojom vrednošću i svojim nesebičnim i plemenitim ciljem – traganjem za smislom, istinom, lepotom i pravdom. Jer, samo ono što čovek podeli sa drugima, postaje vredno. Delo živi tek kada bude podeljeno sa primaocima, prepoznato i prihvaćeno. Ono postaje potpuno kada kod primaoca, prenoseći misli, doživljaje i osećanja umetnika, probudi i njegova čula i njegove misli. Upoznajući tuđa osećanja, u stvari, shvatamo da su nam mnoge misli, snove, radosti i patnje slične ili zajedničke. Shvatamo da nismo usamljeni i da smo svi na neki čudan način povezani. Ukoliko neko stvara, zaokupljen samo sobom, nadražajima spoljašnje datosti koji samo njega dotiču, opterećen samo svojim frustracijama – ne može se zvati umetnikom. Sebični, samoživi nazovi umetnik može stvoriti samo jedno delo vredno pažnje – ukoliko zadovoljava i druge umetničke standarde. Umetnik mora biti odgovoran i plemenit. Pravi umetnik, svoju pažnju i senzibilitet usmerava na životne probleme okruženja i šire. Njegov izoštreni senzibilitet, pre „običnog smrtnika“, oseti budućnost, poznaje prošlost i preživljava sadašnjost. Otvara dušu i njome vidi i oseća nadolazeće, novo. On je tu da „upozori“ na oluje koje nadolaze i/ili da najavi i prepozna svetlost koja će poboljšati i unaprediti život. To često može biti osporavano, svakako će nanositi bol i patnju, ali i darovati večni život. Bolno je, ali i najdivnije osećanje, najlepši dar koji čovek sebi može priuštiti. Blagoslov i kletva istovremeno!