Da li smo ih lagali? Da li ih danas lažemo? Osećamo li grižu savesti?
Gledam u beli papir na monitoru. Trešti i blješti belina. Muka mi je. I tako godinama. Nije lenjost, moram da priznam da nije ni pasivno stvaralaštvo. Samo mi je muka.
Blokirajuća pitanja. Zašto smo ih lagali? Lagali smo ih da ćemo ih štititi. Verovali smo da smo napravili svet po meri deteta. Govorili smo da su nam deca sve na svetu.
Zašto su neki nabijali glavu u pesak? Neki su gledali svoja posla: „Šta me briga? Imam dovoljno svojih problema. Imam svoju porodicu. Ko brine o mojoj deci?“
Da li danas razmišljamo o tome? Slabo razmišljamo. Opet svako u svojoj porodičnoj kapsuli. Postoje pojedinci koji pokušaju da se bave time, ali onda im oni, koji treba da se time bave kažu: „To nije tvoj posao. Što se mešaš u moj posao? Ti nisi stručan/stručna za to“. A, ti veliki stručnjaci juče završili neke škole, ali znaju sve. Epa, dragi stručnjaci, da ste se vi mešali u svoj posao, ne bi deca došla kod nas nestručnjaka!
Osećamo li grižu savesti? Većina ne oseća, bar ne oni koje znam. „Veliki sručnjaci“ u nekim školama kažu: „Nije moje da se bavim vaspitanjem, ja sam ovde da ih obrazujem“. Epa, drage kolege i koleginice, obavljate obrazovno-vaspitni rad. Nije vrednovan koliko treba, ali za to nam nisu kriva deca. Pored učenja, treba da ih oblikujemo, da formiramo zdrave, normalne, moralne ličnosti. Treba da ih spremimo za život. Sutra treba ova deca uče naše potomke, da nas leče, čuvaju; da uređuju svoj, naš ali i život budućih generacija. Bilo kojim zanimanjem da se bave, moraju da završe školu. Znam da ćete odgovoriti da je za to država kriva. Pa mi smo je takvu napravili, nisu ova deca.
Da li je neko verovao da im možemo pomoći? Moram da kažem: Nažalost, da. Verovali smo da je dovoljno prihvatiti Povelju o dečjim pravima. Verovali smo da ih zakonske regulative štite. Ne mogu završiti ovo zaključkom.
Zapitajte se da li ih štitimo! U sledećim objavama pročitaćete da ovo traje godinama. Ispovesti dece bole…