VREME JE DA SE OTVORI PANDORINA KASETA POSLE DESET GODINA
Deset godina je prošlo, a i dalje ne prestaje bol u duši i bespomoćnost ili neznanje da se pomogne jednom detetu da zaustavi patnju i zaleći rane.
Proganja bespomoćni jecaj duše deteta. Proganja suzni, stidljivi pogled petnaestogodišnje devojčice koja pet godina plače. Reke njenih suza ne dospeva ni do najbližih. Najbliži samo dublje kopaju korito, kako se ne bi prljavština razlila. Sve mora ostati u kući, makar u tom koritu, u tom moru suza udavili ono u šta se kunemo da nam je najsvetije.
PRE DESET GODINA:
Slike su toliko žive kao da su se danas desile. Slike koje nisu ni nestajale. Stoji njen učenik ispred učionice u kojoj radi literarna sekcija, sa jednom devojčicom. Mršavo, sitno lice, krupne oči upale duboko u tamne podočnjake. Pognuta glavica povremeno stidljivo pogleda dok se profesorka približava. Skriveni pogled izaziva pažnju, ali teško je uhvatiti njen pogled. Neka teška, mračna mrena je ipak vidljiva, ne može se sakriti. Sve liči na poziv pogledaj me, pa skrivanje – spuštanje pogleda. Telo se nepomično zgrčilo. Ovoj devojčici ne predaje, samo je u to sigurna profesorka. Nedokučivo je da li je uopšte učenica srednje škole.
Dolazi do njih i dečak tiho, tajnovito progovara: „Ovo je moja drugarica. Nije iz naše škola, ali bi želela da priča sa Vama. Ne želi da piše, želi da razgovara“. Profesorka odlaže sekciju i čeka da svi učenici izađu iz učionice. Sugeriše i brižnom drugu da izađe, ali devojčica kaže da želi da on ostane, da on sve zna. I dalje gleda u pod.
Odjednom kreće jecaj i mucanje: „Me… me… mene….“
Bleda drhtava „senka“ devojčice prilazi i seda na stolicu pored profesorke, a odmah do nje i drug. Ne pomažu tople reči da se smiri, ni ponuđena flašica vode. Sledi dubok udah. Udah koji otvara vulkan, a onada eksplozija: „Mene…. mene… Mene je deda silovao“.
Težak, mučni prasak. Puca glava. Mrak. „Polako, saberi se. Polako. Posle tuguj, pati. Sada pokušaj da pomogneš detetu. Diši, diši…“ – javlja se unutrašnji glas.
- Polako, smiri se. Polako, dete. Popij vode. Ajde smiri se, kako bismo pričali. Diši. Tako. A, sada reci koji deda.
- Moj de… Ma ne mogu ga tako zvati. Otac mog oca.
Ne zna profesorka sme li da je toplo uhvati za ruku, da je ne povredi, a i zakonski akti „kažu bez fizičkog kontakta“. Devojčica drhti. Odjednom im se sretnu pogledi. Ustaje uplakano dete i čvrsto zagrli profesorku oko vrata. Videla je nešto u pogledu profesorke. Da li je to iskrenost, ili nesigurnost, možda suze koje samo što nisu skliznule iz očiju. I profesorka pokušava da disanjem sada zaustavi suze, bespomoćnost, bes. Pokušava da prikrije svoja osećanja. Međutim, može li se to sakriti od nekoga kome su ta osećanja stalna.
Ledene rukice oko vrata, a vrele suze. Zagrli profesorka dete, toplo, iskreno, nežno, kao da je htela da je tu ostavi, pored sebe, zauvek zaštićenu.
- Profesorka… Izvinite, niste moja profesorka, ali mogu li tako da vas zovem?
- Zovi me, dete, kako ti odgovara. Izvini, mogu li ja da te zovem dete?
- Možete, profesorka, pa ja i želim da budem dete. Detinjstvo mi je rano uzeto.
NE SME SE VREĐATI „UGLED“ PORODICE
Onda se dete vrati na stolicu. Dobro je. Izmamila je pogled koji se duže zadržao na tužnom licu, ali suze i dalje liju.
- Dete, molim te daj mi broj tvojih roditelja, da popričam sa njima.
- Ne, nikako. Oni znaju…
- Tvoji roditelji znaju da te deda… zlostavlja.
- Znaju. On to radi odavno… Kada sam imala deset godina prvi put je počeo. Zvao je moje roditelje da me pošalju da mu pomognem da počistimo nešto u firmi, uveče, kad nikog tamo nije bilo. Počeo je da me dira i tražio…. Znate tražio je da ga diram dole… Izvinite, sramota me…
- Ne, dete, ne treba da se stidiš. Ti, nisi kriva, ti si žrtva.
Pokriva lice i grcajući, gušeći se u suzama nastavlja:
- Nastavio je da me dira… Plakala sam i molila sam ga da stane… Pitala sam: „Zašto mi to radiš. Deda, ja te volim. Nemoj boli me!“ On mi je odgovarao da je to naša igra i naša tajna… i da to radi zato što me voli..
Nije mogla više da izdrži, rasplaka se profesorka. Gutala je ogromne knedle, disala duboko, ali ovde ništa ne pomaže.
- Jesi li odmah rekla roditeljima?
- Jesam, majci … Rekla mi je da lažem, da ćutim, da ne vređem našu uglednu porodicu, da nam se ne smeju ljudi.
- Dete to je strašno. To mora da prestane. Daj mi podatke da ovo prijavimo Centru za socijalni rad.
- Profesorka, ne. Ne smete zbog sebe.
- Smem dete. Nikakav strah nas odraslih nije vredan nijedne tvoje suze.
- Profesorka, ne razumete. Otišla sam ja kod psihologa, kada sam išla u osnovnu školu i sve ispričala. Pozvali su moju majku, a ona je rekla da ja lažem, da odmalena mnogo maštam. Rekla je da ne učim, da sam postala loša učenica i da zato izmišljam. Ja nisam mogla da učim i sada ne mogu da učim. Nemam koncentraciju. Čak je i tužila psihologa što je razgovarao sa mnom bez prisustva roditelja, za narušavenje ugleda i časti i što je prijavio slučaj Centru za socijalni rad. Tada je postalo gore. Počeo je da dolazi ujutru u moj krevet. Plačem, stisnem pesnice i molim ga da prestane.
- Moram nešto da uradim. Otići ču kod dečjeg psihologa u dispanzeru.
- Bila sam tamo. Doktorka je zvala majku i isto je prošla kao psiholog iz škole. Nemojte, nikako…
MORAM DA TRPIM, RADIĆE TO MLAĐOJ SESTRI
- Profesorka, on je stariji od nje dvadeset godina. Ona nije ni sigurna da li ga voli. Kaži da li ga voliš.
- Pa, on je dobar prema meni.
- Dete, mnogo si mlada da donosiš takve odluke. Još si dete.
- Šta drugo mogu. Ako se ja udam, to će raditi mojoj sestri… Samo me to zadržava u toj kući. A i ne znam kako da objasnim momku zašto nisam nevina. Kako da mu kažem istinu.
- Dete, ti su žrtva. Tvoja duša je nevina, čista. Ljubav će doći ne žuri. Sada ti je neophodna pomoć. Molim te, nemoj tako ti si žrtva, upamti to.
Profesorka saterana u ćošak. Mora brzo razmišljati:
- Zašto ga ne snimiš telefonom, pa da pokažeš roditeljima.
- Ne mogu. On prvo pošalje mamu i tatu na put. Onda dođe u moju sobu, zaključa vrata, isključi moj telefon, proveri da li mi je uključen kompjuter. I tada… Sada mi kaže, ako je ne želim, da će to raditi mojoj mlađoj sestri… Profesorka ona ima samo deset godina. Ja sam imala deset godina kada je prvi put mene… Ne želim da prođe kao ja… Moram da trpim…
- Dete, molim te, moram nešto da uradim…
UDAJA KAO SPAS!!!
- Nikako. Uništićete i svoj i moj život. Ja sam našla momka, on je mnogo dobar prema meni. Možda se udam.
Tada se umeša drugar:
ŠTA SAD?
Profesorka briše suze. Duboko uzima dah:
- Ovako, da se dogovorimo. Prvo se malo smiri, diši duboko, pa idemo. Sada je petak. Moram da potražim način. Kad možeš da se vidimo? Hoćeš sutra da se negde nađemo.
Stiže profesorki SMS poruka sa nepoznatog broja: „IMAŠ SI DECU! ČUVAJ SI DECU!“
– Jao, profesorka, ne! To je on… Preti vam! Znam piše da si čuvate decu. Izvinite… Znala sam… Nije trbalo da dođem… Ja svima donosim nesreću… On sve vidi i zna… On je mnogo jak. Zna mnogo ljudi.
– Ne. Nije to. Koleginica me zove na kafu – slagala je profesorka. Kaži mi, možemo li sutra negde da se vidimo.
- Ne mogu za vikend nikako. Može li u ponedeljak. Opet ću da dođem ovde.
- Ali, obećaj mi da nećeš donositi nikakve nepromišljene odluke, da nećeš da se udaš.
- Neću, obećavam. Vi meni obećajte da nikome ništa nećete prijavljivati.
Ode profesorka u zbornicu. Pozvala je odmah isti broj sa kog je stigla poruka, „mobilni pretplatnik je bio nedostupan“. Ne može više da diše. Pokušava, ali se grudi zgrčili. Prilazi joj koleginica i pita da li je dobro i što je bleda.
- Nešto mi nije dobro. Ne mogu da dišem.
Predlaže joj koleginica da zovu hitnu.
- Ne samo bih kući. Samo sam potresena. Moram kući, da se saberem.
- Nećeš ovakva da voziš. Ja ću te odvesti tvojim automobilom, moj će voziti neka koleginica. Sedi, sad ću organizovati.
Izađe koleginica. Pozvala je brata, koji je doktor. Rekao je da zovu hitnu. Međutim, kada je shvatio da profesorka neće predložio je da od nekoga iz škole potraži lek za smirenje i da je ne ostavljaju samu. Za tren oka našla je još jednu koleginicu i obe su joj opet predložili da prvo odu na hitnu. Nikako nije htela, ali je morala da prihvati lek za smirenje. Odvezoše je kući.