FIKCIJA: MOŽDA MI JE NEKO REKAO
REALNOST: MOŽDA SE I DESILO
Čuli smo tišinu. U početku je bila tiha. Nismo je primećivali, možda nismo želeli da je vidimo. Možda smo se i nadali da će proći. Moramo priznati da smo je čuli. Međutim, nije se stišavala, postajala je tamnija, dok nija postala mrak.
U učionicu ulaziš dugo. Uvek pozdrav, pa otpozdrav. Unosiš energiju, dovijaš se da dopreš do dece. Dovijaš se da im preneseš znanje iz gramatike, pravopisa, književnosti… Slušaš ih, slušaju oni tebe. Pričate o pročitanim delima, o njihovom značenju i značaju, o povezivanju umetnosti i života… Pričate i o bezazlenim nestašlucima, nedoumicama…
Danas ulaziš u novo odeljenje, prvi razred, ali nije ti prvi put. Otvaraš vrata poznate učionice, u koju ulaziš više od dvadeset godina, a tamo te zapahne muk. Ne čuje se ni škripa stolica dok učenici mehanički ustaju da te pozdrave. Muk je jači. Da li su čuli pitanje: „Kako ste?“
Muk koji para uši. Vapaj koji proždire tišinu i pretvara je u muk. Muk koji ukopava. Osećaš ledeni vakum koji guši, smrzava, blokira, koči te i nepomična si. Grči se telo, gubiš vazduh, ramena stežu vrat, a glava puca. Šok. Šta sada? Oko sebe vidiš poglede okovane strahom, poneku pognutu glavu. Osećaš muk koji bi da vrisne, a ne sme. Pomisliš da si glupa – mislia si da deca ne znaju da pričaju. Kada su zaboravila?
Setiš se prethodnih generacija. Pa to su deca koja već stvaraju prva umetnička dela, koja žele da svojim talentom zakoračaju na veliki put stvaralaštva. To su deca koja su osvajala nagrade, kojoj si govorila da umetnik u svoje umetničko delo unosi svoje emocije, doživljaje i mišljenja… Uspevala si da ih uputiš u to da, ako umeju crtama i bojama, mogu spoljašnje nadražaje da iskažu i rečima. Govorila si im o prožimanju umetnosti. Ali, gde su sada ta deca? Nažalost, većina u inostranstvu.
Setiš se da si profesorka, majka… U delić sekunde shvatiš da moraš polako da opustiš decu. Najteži delić sekunde koji se odužio kao večnost.
Korakneš. Psihološka pauza, zbog sebe, a i zbog dece. Skrećeš im pažnju ćutanjem. Poruka je jasna: „Ćutim, zato što vi ćutite“. Deca i dalje stoje i ćute. Smeta im pet sekundi ćutanja, ali i dalje ćute. Prvi korak taktike, smišljen u trenutku šoka, jeste pokušaj opuštanja, pokušaj da im se kaže da ćutanje nije model komunikacija, pokušaj da im pokažeš da je pitanje bilo iskreno.
I dalje muk i ukočen pogled. Bože, deco, gde smo se izgubili, gde to tumaramo? Šta vam je?
Raširiš ruke i kreneš: „Sedite. Može li nešto da se dogovorimo?“
Gledaju te bledo i uporno ćute. „Deco, mogu li tako da vas zovem? Nije mi namera da vas time vređam. To je moj znak poštovanja. Eh, kada meni sada neko kaže dete, ja se radujem“.
Dobro je, uspeo si, čuje se glas odobravanja i tihi smeh. Ali, zašto tihi?
Sada se vraćamo na dogovor. Pitaš ih može li da ne ustaju kad ulaziš. Dobro je, neko se tiho, stidljivo javlja i kaže da tako iskazuju poštovanje. Pitaš ih da na trenutak zamenite mesta. Da su oni profesori, koji ulaze u učionicu, da li će im više značiti kada ih neko dočeka ustajanjem, ili kada razgovara s njim. Ćute, ali sada je muk drugačiji. Nije mnogo lakši, ali polako. Pitaj, pitaj, pitaj! „Kada vas je neko iskreno pitao kako ste?“ Ćute, ali pokušavaju da se sete. Teško pitanje. Sada sledi teže: „Kada ste vi nekoga pitali kako je, ali iskreno?“
Dobiješ odgovor od najhrabrijeg da je to postalo opšte pitanje, da niko ne očekuje niti iskrenost, niti želi da čuje odgovor. I odgovori su postali kratki i uopšteni.
Mučno, ali iskreno i istinito, priznaješ sebi i nastavljaš da istražuješ: „A, zašto pitamo, ako ne slušamo drugog?“
Čuje se šapat:
„Nikog nije briga kako smo“.
„Svako ima svoje probleme, pa pita po navici, a ne želi da čuje probleme drugog“.
Uh! A, sad? Objašnjavaš da se zamenica svako ne može tako koristiti. Svako bi značilo da smo si isti, svi isto mislimo, da isto osećamo… Pitaš li da li bi želeli da žive u svetu gde bismo svi bili isti, svi isto razmišljali, isto se ponašali. Dobiješ odgovore da takav svet ne bi bio normalan, ali da misle da svet ubrzano korača ka tome.
„Kakav bi bio svet kada bi ljudi ćutali? Da li je normalno da postavljamo pitanja ne želeći da saslušamo sagovornika?“ Sada već prestaje onaj jezivi muk, počinju malobrojni da odgovaraju, kažu da već živimo u tom besmislenom svetu.
Da, ovo nije u planu i programu nastave i učenja. Znam. Ali, za zlonamerne, nepisano ali ustaljeno pravilo – imaš neki procenat autonomije da promeniš i uskladiš plan i program. Ovo je bio najteži prvi čas iskusnog profesora. I za kraj, opet van plana i programa, kažeš im da razmisle i da napišu domaći zadatak na temu: Želim da kažem, ali ćutim.
Čudna neka deca. Prvi dan u školi, a ona bi htela da to urade u školi, na dodatnom času. Oduševljena si. Kao da su čekala da ih neko pita šta bi želela da kažu. Očekuješ iskreno da kažu, pa im zato kažeš da niko neće čitati te radove, da ćete na sledećem času uopšteno govoriti o njihovim radovima i da ćete zajedno komentarisati. Jedva čekaš da ti predaju radove.
Koleginice, želim ti sreću i nadam se da će se deca „otvoriti”. Čuvaćeš njihova dela, sigurna sam u to. Ko će čuvati tebe? Muk je opasan! Možda ga ne treba dirati. Spavaš kao i ostali, pa sledi anestezija. I, čuvaj se kome. More, prihvati i komu, samo se čuvaj. Čuvaj SE! MOŽEŠ LI BITI KAO ONI KOJI ČUVAJU SEBE?!