FIKCIJA: VERUJ MI NA REČ!
REALNOST: MOŽDA BI TREBALO PROVERITI!
Reč kao istina, ili reč kao uteha – uvek ispravna.
Moćna reč mudraca očuvala je sve dobro i istinito. Ona nas čuva kroz vekove.
Istina je uvek jedna ma koliko je ljudi tumačilo i iz različitih uglova posmatralo. Da li je tako? Trebalo bi da jeste?!
Vera – ma sa kog meridijana dolazila, ma na kom jeziku bila širena čistom dušom, ubedila je milione da veruju. I opet, pozivajući se, ili skrivajući se iza nje, mnogi su je zloupotrebili. Kako? Tako što su je tumačili, dopisivali. Od iskonske istine demagogiju su stvarali. Krivo izgovorena reč pretvarala se u ubeđenje i odnosila je živote lakovernih, ali i onih koji bi se drznuli da se suprotstave. Pala bi neistina, ali bi sa sobom odnela živote, zbrisala gradove, države…
Reklo bi se da danas, poučeni prošlošću, nismo tako lakoverni… Međutim, lažni ideali su „čudo“. Pametnog čoveka teško je ubediti, ali i razuveriti.
Knjiga je preporod za dušu. Čitana, ali da li je pročitana? Interpretirana, ali kako je protumačena? Hoćemo li ikada otkriti „šta je pisac želeo da kaže“? Da li je teško otkriti zbog višeslojnog značenja dela, ili zbog jednoslojnog čitanja ne uviđamo poruke?
Ako je moć reči darovana samo čoveku, ako je samo on može izgovoriti, preneti, ostaviti za sobom, hoće li taj isti čovek ubrati dar čitanja i razumevanja? Hoće li čovek pročitati najbolje, ili bar naučiti da traga za onim što je dobro? Zar nije traganje za istinom jedina smernica i zar se u traganju ne skriva smisao naše životne misije, smisao postojanja?