I čin
I pojava
(Leskovac, pijaca, početkom ovog veka – Radojka pored tezge sređuje robu: paprika i paradajz. Upakovan je svaki komad povrća i vezan koncem; Zvoni joj mobilni, Gordana prilazi, ali je Radojka ne vidi)
Radojka: Alo, Mihajlo, ti li si?. . . Ja sam, ja, tvoja Rada, bre Mićko. . . Kude me, bre, nađe na pijac? Kako si mogaja da znaš č’k u Pariz da sam na pijac u Leskovac… Pa, znam bre da je mobilan, nisam ja glupa… Dobro sam, dobro. Svi smo dobro… I unučiki su dobro, čekav da gim doneseš gumen bazen za u dvorište. E, da ne zabravim i traktornet… Aha, toj, toj, da, da vozi se s jednu nogu, a s drugu guraš. Ma, bre nemoj da mi se smeješ, ja ti ta nova imena ne razumem, pa pokazujem ti kako se vozi toj sokoćalo… (Dok razgovara, pokazuje kako se vozi i sudara se sa Gordanom) Izvinjavamo se gospođo. Zanela sam se u oratu. S’k ću ja s’m da završim razgovor. Izmeđunarodna veza, skupo je da me čeka, a i na mobilan me vika, pa je još poskupo… E, Mihajlo, vrnu se ja na liniju… Kako bre, kakvu, pa ovaj naša izmeđudržavna linija… Nemoj me ti ispravljaš kako se kaže veza, nemoj se svađamo! Brzo si mi ti zaboravija naš jezik… Ne me razumeš, pa ne mogu ti objasnim daleko si, ne vidiš me. A, ja ti najlepše objašnjavam kad smo na blisku na našu si selsku vezu… Ma ne, bre jedna gospođa, ’oće da kupi od moju robu, razduševila se s’s moji paradajčiki, papričiki, krastavčiki, jabučiki… Oči ne mož’ skine… Ne, ne, ne ljuti se što pričamo… Dobra neka ženica, vidi vu se po obraz da je dobra… Aha, nasmejan vu obraz. Ne znam samo što prevrće oči, možda zbog uzbuđavanje… Izgleda će se ženi… Znači, poslaja si pare! Ej… Kako što, pa ej! Ne mešaj se ti u ženske rabote, neću ništa da kupujem dok se ne dogovorim s prijatelji koje oni davav! Ajd’ zdravo! (gleda u mobilni koliko je trajao razgovor) Kol’ko li će plati?! E, takoj ti je toj, gospođo, k’d su muž i žena na daljinski. Izvinjavajte još jednom, gospođo. Izvolte Vas!
Gordana: Ovo su cene po kilogramu?
Radojka: A, ne prodajem ti ja na kilo, cena je za komad. Jedna paprika 10 dinara, a jedan paradajs 20 dinara i takoj sve ti piše, sve je za komad.
(Gordana polazi dalje)
Radojka: Stani, gospođo! Ne vidiš lli koje piše na tezgu: KURTULA IS PARIS
(Gordana gleda zbunjeno)
Radojka: Koje se, mori, čudiš! Svaka ti je paprika i svaki paradajs opran s’s izvorsku vodu, ne mora se vi građanke mučite da gi perete doma s’s gradsku vodu. Vidiš svaki ti je spakovan, higijeničarska ’balaža, niki ga ne mož’ uprlja.
Gordana: Povrće nabavljate iz Francuske?
Radojka: Ne bre, gospođo, ne je roba iz Paris, ’balaža je Francuska.
Gordana: Ovako ih koncima vezuju u Francuskoj? Ko vam je rekao da je ovo francuska ambalaža?
Radojka: Niki mi neje rekja, ja sam, gospođo bila u Paris! Znam da neje orgijalno francuski, ali toj je za početak. Dok ne prisvršimo i mi ’balažu. Će izmislimo i mi mašinu što na svaki komad lepi kesu.
Gordana: Gospođo, postoje takve mašine i kod nas.
Radojka: Sigurno je neki gazenbajter doteraja is Paris. Ću kažem na mojega Miću da mi dotera. Za s’d su dobri i konci, a tebe ako ti se ne sviđav, ti si kupi prljavi paradajsi i paprike. I da znaš, mož’ nemam mašinu da gi pakujem, ali oni u Paris nemaju ovakvi paradajčiki i papričiki. Njini lepo izgledav, a k’d gi probaš, k’o da jedeš plastiku. Moji su možda čoljavi, al’ k’d zagrizeš voda ti teče iz usta. Lepotinja! Ja gi ne prskam s’s onija toskini.
Gordana: Kakvi toskini?!
Radojka: Kako, mori godpođo, ne znaš, pa toskini su ti otrovi. Ha, ha, ha. Gospođa, a ne zna šta su toskini.
Gordana: Mislite na toksine.
Radojka: O, vidi gu! Misli da je ne znam kako se vikav. Tako si gi ja vikam, jer ona moja komšika, veštica, Toska, takoj se vika, ona sve prska s’s nji. Ona tura tej veštikarije, đavolje rabote. Uzme špric i ušrpica toj u paradajsi i oni do sutra crveni. A, unutra kamen, pola paradjs s’s žilu, a druga polovina bljutava plastika puna s otrovi. E, takvu robu ako ’oćeš, ti idi pa si kupi na druge tezge. Rada ti ništa ne prska, ne ušpricuje, sve je na ovuj tezgu ongarsko.
Gordana: Mislite organsko!
Radojka: More, nemoj me zamajavaš, nesam ja bađavna. Dojadila si mi, nema ga kude. Ti će me ispravljaš. Trista rabote si imam. Nemoj me ti učiš kako se kazuje. Možda ja ne znam tija padežovi, ali u Leskovac si se s’s normalne mušterije razumem. Utepuješ se ovde s tvoje… one knjige, k’o da si mlogo naučila, a od život si pojma nemaš. Ja sam, mori, životnu školu učila, a ona ti vredi više od tej vaše knjige i diplome. Misliš da si mlogo pametna. Nalickala si se, nakinđurila, pa misliš da si mozak izmislila. Ene, višak ti curi na čelo, obriši se. Epa, kad si tol’ko pametna, neću ti gi prodam ni duplo da mi gi plaćaš. Mene zvezda peče po cel d’n, dok se ti s’m mackaš s’s kreme. Vidi kakve su mi ruke, sve ispucale, zemja gi izela. Toj se, mori, treba proizvede, ne pada od nebo.
II pojava
(stan Gordane i Nebojše, Nataša se šminka, pa sređuje sobu)
Nataša: Mama, gotov li je ručak? Samo što nisu došli!
Gordana: (iz kuhinje): Završavam. Nato, neko zvoni otvori!
III pojava
(Radojka i Bratislav ulaze)
Radojka: Dobar dan! Ovoj li je snajka? Lepa snajka, lepa, (tiho, za sebe) samo mnogo nežna za selo, mršava, da ne kažem zakržljala, usanula. Će mora da gu ugojim.
Nataša: Dobar dan, gospođo!
Radojka: Uči se, dete, da me vikaš mamo!
Nataša: Bato, jesi li išao u Niš da vidiš rezultate sa prijemnog?
Radojka: Jeste, ćero, jeste, upisali ste se!
Bata: Ti si prva na spisku, a ja pretposlednji, ali oboje smo na budžetu.
Radojka: Važno da su ve primili i da ne plaćamo školu.
Nataša: Sedite, sad će mama. Mama, došli su nam gosti!
Gordana: (iz kuhinje) Dolazim, odmah!
Radojka: Sedi, ćero! Eve, donela sam ti paradajs, paprika i jabučiki. Nesu prskani, oprala sam gi i obrisala, samo da mi ti ručkaš. Moraš da jedeš za dva čoveka, ne sme unuče da mi bude bez vetamini. Eve, ovaj paprika ti je, stvarni vetamin C.
IV pojava
(Ulazi Gordana. Od iznenađenja ispušta knjigu sa receptima)
Radojka: Ju, ju gospođo, sva sreća što ne nosiš kristalni serviz! Ti kao da vide đavola!
Gordana: Izvinite, molim vas!
Bata: Vi se poznajete?
Radojka: Nemoj se izvinjavaš, prijo. Danas se upoznasmo na pijac, al’ nesmo znale da će se prijateljimo. Ne bi ja dozvolila da prija kupuje paradajs i paprike. Dala bi vu ovoj što sam odvojila za poklon, pa ga takoj ne bi secala do ovde.
Gordana: Dobro, to je prošlo. Jeste li za kaficu?
Nataša: Mama, primljeni smo na fakultet i ja i Bata!
Bata: I ne samo to, Nata je prva na rang listi.
Gordana: Čestitam vam od sveg srca! Nisam ni sumnjala u vas.
Radojka: Takoj, prijo, pa će gim kupimo nešto da gi častimo. Nego ja ne znam kako će snajka studira k’d se porodi.
Bata: To ćemo nekako da rešimo!
Gordana: Jeste, pustićemo ih da oni odluče o svojoj budućnosti.
Radojka: Kako pa toj, oni će odlučujev, a Rada i Mićko će gi izdržavav. I ne znam što će snajki na selo fakultet. Mi imamo pedes ’ektara zemlju. Toj je suvo zlato! Ete, stareja snajka ima trogodišnju poljoprivrednu školu, pa se ne mož’ zaposli, a sin završija i višu poljoprivrednu, pa ni on nigde ne raboti. Samo k’d bi mogaja on da se zaposli. Ako se toj ne desi, plašim se će mi otidne u Paris, a ovaj moja snajka neće da sedi ovde bez njega, će ’oće i ona da ide. Koje ću ja posle sama. Mićko u bel svet, ako i oni otidnev, ovi će se školujev, a Rada sama u onol’ku kućetinu. Ovakoj, ako ovaj snajka bude pored mene, će bude lepo. Kuća će mi bude otvorena dok rabotim u njive i na pijac. Žena treba da sedi dom i da vodi račun od kuću i decu!
Gordana: Pa, ne znam da li je baš tako. Ja imam fakultet, pa mi on ne smeta da budem majka.
Radojka: Ja sam bez fakultet i iz selo, al’ k’d se udado’ svi su vikali: ”K’o da je u sred Beograd rasla”. Eh, k’d se setim, šest kompleta sam donela kao snajka i dve ’aljine od zananu, pa mi svekrva veže crvenu mašnju, ovoliku, na vr’ glavu i šetamo kroz selo… Crvena mašnja, crveni mi obračiki, pucav od zdravje.
Nataša: Mama, lepo se vi ispričajte, idemo ja i Bata u moju sobu.
Goedana: Idite, deco. Prijo, izvinite za trenutak, da ja samo skuvam kafu.
Radojka: Ako, prijo. Ako, ću sačekam.
(V pojava)
(Radojka sama razgleda stan)
Radojka: Domaćica, pušta gi u sobu sami, posle gim na majke đavo kriv! Pravi zgodu na ćerku, pa neće bude trudna! Vidi se da su bogati, lep stan. Ja bi ga sredila poubavo, po moj si ukus i pojeftino. Ali, koje ćeš treba si čovek ima i ukus, ne s’m pare. A, ja si umem s’s pare, a bogami i ukus si imam, niki ga nema k’o ja. Jedna je Rada. Koje ona zna? Gleda televizor i po novine i toj što vidi, misli najubavo je. Ja sam, bogami, kod svi sve izgledala i po selo i u Pariz, pa mi ukus narasjaaaa…
VI pojava
(Vraća se Gordana)
Gordana: Kafica je gotova!
Radojka: B’š lepo. Razgleđujem, prijo, da vidim iz kakvu kuću uzimam snajku. Da vidim s’s koga se prijateljim.
Gordana: Eto, vidite, iz ove kuće.
Radojka: Kaži ga iz ovaj stan. Znam ja koje je kuća, a koje stan.
Gordana: (malo ironično) Dobro, eto, to je naš stan.
Radojka: Nesam ja glupa, videla sam i ja stanovi. Reko’ vi za mene su svi u selo vikali: “Kao da ne je rasla u selo, nego u sred Beograd”. Imamo i mi, prijo, stan, ne jedan, nego dva. I u selo kuću s prizemlje i još dva sprata. Moj se crni muž muči u bel svet, k’o pravi domaćin obezbeđuje si decu!
Gordana: Svi se, prijo, mučimo za svoju decu, neko u beli svet, neko ovde.
Radojka: Jes’ pravo kažeš. Ete, mi smo stekli tuj kuću, nakopuvamo stanovi i zemlju, al’ ne mogasmo celu kuću da sredimo.
Gordana: Pa, dobro, srediće se, polako. Dom se uvek sređuje i menja.
Radojka: Jes’, jes’. Takoj si je, al’ ne sređuje se sama, ljudi gu sređujev. Ete, mi sredismo prizemlje, za mene i mojega Mihajla je dobro. Stareja snajka si sredi jedan sprat. Duša valja, dobri prijatelji, razmišljav si za svoje dete, pa vu napuniše sobe s’s nameštaj. I mene vodiše, ja si imam istanjen ukus, takoj se kaže za oni što umev da izaberev. Ja sam se našetala po mlogo kuće i sve sam gledala da moje bude najubavo, da se ljudi krstiv kad uđev od lepotinju. Pa, takoj ja vikam, prijo, onaj drugi sprat nek’ si onodi druga snajka, ću vu pomognem i na njuma da odabere najubavo. Svaka majka, kad odava ćerku, kupuje nameštaj, zna se srpski običaj.
Gordana: Pa, ne znam da li je to srpski običaj, ali to ćemo rešiti sa decom… Samo da ja pogledam ručak. Izvinite, molim Vas!
Radojka: Nemoj nas molim te, izvinjavamo Vas. Idi, vidi, ja ću još malkice da razgledam stan. Nesam ja gladna, ali neću te vređam, mučila si se, prijo, da spremiš ručak, a i košta bogami, u grad je jelo skupo… Vidim i knjigu s’s recepisi si čitala da napraviš nešto specilajno. Ja si sve pod ruku merim i nikad ne promašujem. K’d spremim pitu, kiflice, ma i meze i jelo i torte i kolačiki, sve je prsti da poližeš. Ja ti spremim sama za pedes’ ljudi za slavu. Ne se dava Rada za rabotu na nikoga. Sve si sama spremam i ne čitam recepisi, sve si znam u sred noć. Eve, ponesi i ovoj (daje joj povrće), da ne bude da sam došla s’s prazne ruke.
(VII pojava)
(Radojka sama)
Radojka: “Će vidi s’s decu!” Mlogo si, mori, ti pametna, veštice, profringana. Kako gu neje sramota da se snebiva za nameštanje tri-četri… pet sobe, a vidi kol’ko su bogati! Bogati prijatelji, bogati… Epa, Rado, ’oćev si te pare. K’d je Bog delija i rabotu i pare, ama i mozak u prvi red si bila. Ne znam kol’ko su uložili u miraz i darovi!?
VIII pojava
(Vraća se Gordana)
Gordana: Za pet minuta i možemo da ručamo.
Radojka: Važi se, prijo, kako si ti kažeš, a za toj vreme da mi pokažeš miraz i darovi.
Gordana: Ja Vas ne razumem?!
Radojka: Jes’ bre ne razumeš nas. Ti si u Ameriku rasla, pa ne razumeš nas Srbi.
Gordana: Ja sam Srpkinja, ali Vas opet ne razumem, prvo mi objasnite kakav miraz hoćete da vidite?
Radojka: I nemoj više Vas, Vi… Da ti kažem, prijo, mi se ne Vikamo, mi se Tikamo. Će se prijateljimo, nema više Vikanje. A, ako si zaboravila koje je miraz, ’oćemo da vidimo koje snajka donosi. Koje si vu spremila: ćebići, jorgani, posteljine, miljiki i heklani i vezeni…
Gordana: Sve što moja ćerka ima, nalazi se u njenom stanu u Nišu. Ne znam kakve to jorgane, posteljine i šta već niste rekli treba da Vam donese??
Radojka: Dobro, miraz će uzmemo iz Niš. A darovi da vidim ovde.
Gordana: Kakve to darove želite?
Radojka: (izvlači papir) Eve, ja sam sve zapisala, kako je bilo za prvu snajku, takoj i za ovu. (čita) Za domaći u kuću: jedan baćaluk za mladoženju i još čet’ri za odrasli: za mene – svekrvu, Mihajla – svekra, devera i etrvu i dva za deveričići.
Gordana: Kakvi “bačaluci”?
Radojka: E, i toj sam zapisala, da nešto ne zaboravim. U svaki bačaluk da ima: čarape ili unihopke, zavisi da l’ je muški il’ ženski bačaluk, maramčiki, gaće, muške ili ženske, majc’a, potkošulja, dugačke gaće za muški, a combine za ženski, spavaćica – svilena za ženski, pižame od batiks, košulja, mašnja za muški i štof za odelo, za ženski svila za komplet, jorgan, ćebe, posteljina i sve toj da se vrže u stonjak od damast, beli za svi.
Gordana: Znači, sedam “bačaluka”.
Radojka: A, ne, prijo, toj za domaći sedam. Pa, treba za kuma i kumu, za njinu decu, pa za prikumskog i njegovu porodicu i za pobratima s porodicu, toj ti je tri puta čet’ri je dvanaes.
Gordana: I sedam – devetnaest “bačaluka”.
Radojka: I ja si imam samo majku, otac mi je umreja, i za njum i za mojega brata i snajku s decu, a deca gim nesu ženjena. Doduše, stareji sin se ženija tri put, al’ nemaja si sreću, ni jednu k’svetnu ne je našja. Znači još pet bačaluka.
Gordana: Ukupno dvadest četiri.
Radojka: Nesmo golema familija. I moj Mihajlo ima samo jednu sestru i muža i dve ćerke i one se nesu odavale i ima i živoga tatka moj Mihajlo. Znači samo još pet.
Gordana: Znači, samo dvadeset devet.
Radojka: Tol’ko. Reko’ ti ja nesmo golema familija i tam’n se uklapa, neje paran broj.
Gordana: Hoćete li vi kamionom doći?!
Radojka: Ne, prijo, toj ćemo pred svadbu da preteramo u selo, ako treba će se vrnemo s’s kola nekol’ko put’.
Gordana: Znači, sve to treba da kupim i spakujem.
Radojka: Ja ću ti pomognem, prijo! Ću pođem s tebe k’d kupuješ, zbog veličinu i boju. Samo mora da požurimo s toj.
Gordana: Da, požurimo?!
Radojka: Pa jes’, prijo, ćerka ti je trudna, u četvrti je mesec. Dok se ne poznava, da napravimo svadbu.
Gordana: To ne dolazi u obzir!
Radojka: Kako pa toj ne dolazi? Već šuškav u selo da mi je buduća snajka trudna. Ljudi me pitujev istina li je. Znaš kakvi su naši ljudi, već šapućev: “Kuj zna čijo je dete”. Mora spremite pogolemi bačaluci i miraz.
Gordana: Da bismo većim “bačalucima” zatvorili usta da “ne šapućev!”
Radojka: Pa, takoj, prijo, i sprat pre svadbu da opremimo.
Gordana: Ne dolazi u obzir. To dete je moje unuče, ja se toga ne odričem, ali moja Nataša nije roba i ja njome ne trgujem, a neću dozvoliti ni Vama.
Radojka: Epa, prijo, toj da je unuče tvoje znaju svi, da je našo znate vi, da kažem mi… Ali, prijo, selo je selo. K’d se dete rodi, će počnev da nagađav.
Gordana: Šta će nagađati?
Radojka: Pa će nagađav prijo “liči na ovoga, pa na onoga, pa ima oči k’o ovaj ili nos k’o onaj, kosa ista k’o na ovoga, noge k’o na onoga. . . Prijo, tvoja bruka pogolema. žensko čeljade je žensko čeljade. K’d ono obruka, Morava te ne mož’ opere!
Gordana: Moje dete je moje dete i nikada me nije obrukalo! Unuče ću čuvati ja, a ona će studirati!
Radojka: E, prijo, toj ne mož` takoj! Zna se žensko se udaje, i unučiki se rađav u kuću odokle je muškarac! Zna se žensko, k’d se udava, mora da bude domaćica! K’d se setilo za muža, ima da čisti, kuva i sluša, i muža i svekrvu i svekra!
Gordana: Znači, ona da sluša, a vi da naređujete!
Radojka: Ako ’oće u moju kuću, takoj je. Sve bubaljke, brabonjci, koje si je imala, ovde pod prag da si gi ostavi! Ona jedna dolazi u moju kuću, ona se mora prilagođuje na nas, a ne mi na njum!
Gordana: Epa, neće u tvoju kuću!
Radojka: A, kuj kaže da neće?
Gordana: Ja kažem!
Radojka: A, za koje pa neće? Koje pa fali na moju kuću?
Gordana: Zato što ja nisam čuvala ćerku za u takvu kuću!
Radojka: Ma nemoj, a kakva je toj moja kuća i koje vu fali?! Nesi gu ni videla. mo’š se raspitaš po selo, ma mo’š da pitaš u celu okolinu. Jedna je Radina kuća. Najgolema, najubava kuća, nema gu nadaleko takvu. I svi će ti kažev kakva sam domaćica i dobra duša. Ja se sa svi ispričam. Nesam nekakav tumruk ili baksuz, zatoj mi i Bog sve dobro dava. Moja kuća je, bre, premija za ovaj tvoj stan. Zašto pa nećeš da gu davaš u takvu kuću. Ti treba cvećku da staviš na uvo i da pevaš. Ovakva ti kuća ni na s’n ne bi padnula. K’d si se rađala, na pupak si padnula! I sikira vi na celu vašu familiju u teglu upadnula k’d vam Bog daja s’s mene da se prijateljite!
Gordana: Da, sve na „padnulo“. Ne znam kakva vam je kuća, ali su gazde očigledno zalutali iz srednjeg veka, pa ne mogu da se uklope u sadašnjicu!
Radojka: Ne znam kakav ti je taj srednji vek, al’ si znam da je sredina najbolja. Bolje sredanj, nego nizak, a i ovi od visok vek padnev na najnizak, pa gim se kraj ne vidi. . . A, što se uklapanje tica, mi li se ne mož` uklopimo? Mi, a moj muš trijes godine u Paris živi i ja sam ti mori dvajes put išla u Paris!
Gordana: To vam se ne primećuje, shvatanja su vam staromodna!
Radojka: A tvoja su novomodna, modernistička! Za toj ću vam uzimam ćerku s’s stomak do zubi! U toj modernističko vreme se unučiki ne čekav devet meseci!
Gordana: Nećete uopšte uzimati moju ćerku!
Radojka: Takoj li ćemo?!
IX pojava
(ulaze Nataša i Bata)
Nataša: Gotov li je ručak? Mi smo gladni.
Radojka: Ručak se mož’ i ukiselija, al’ mi neće ručamo ovde! Bato, vodi me dok me neje uvatija infrakt! (baca papir sa spiskom darova i ustaje)
Bata: Pa zašto? Šta je bilo!
Radojka: Ništa za s’d, al’ ako me ne izvedeš, će bude. Srce me steže. Gušim se. neću da umrem kod ovuj što se pravi gospođa, a praziluk vu se vuće ispod ovoj tesno suknjiče. Izlazi! (Nataši) Dok ti se majka ne opameti, neće bude svadba, a ti stezaj stomak i opamećuj gu! (polazi ka izlazu vukući Batu za ruku)
XI pojava
(dolazi Nebojša)
Nebojša: Kakva je to galama? Dobar dan!
Radojka: Ovoj li je prijatelj?! (kraća pauza) Kakav “dobar dan?!” S ovuj tvoju ženu nema dobro ništo, nego ti gu opameti, pa me vikajte. Ja drugačije ovde više ne dolazim. Ni s’s konopci i lanci da me vučete, ja ovde, kod ovuj vešticu, dok vu pop ne pročita molitvu da vu izbaci đavoli iz glavu, ne dolazim! Ajde, Bato, koje si uštumeja! Ko kupen pet’l.
XII pojava
(Nebojša, Nataša i Gordana)
Nebojša: Hoće li neko da mi objasni šta se desilo?
Gordana: To je prija. Došla je da traži miraz i darove.
Nebojša: Kakav miraz?
Gordana: Sve ću ti objasniti, samo da se smirim.
Nataša: Mama, šta se to desilo? (plačući)
Goedana: I tebi ću da objasnim! Nemoj sad da se nerviraš. Ručaj, smiri se, pa ćemo razgovarati.
Nataša: Ne jede mi se. Idem u svoju sobu
XIII pojava
(Nataša odlazi u svoju sobu. Nebojša i Gordana)
Nebojša: Sada smo sami. Molim te objasni mi šta se desilo.
Gordana: Video si kakva je seljanka!
Nebojša: Dobro, zar nisi mogla da se izdigneš iznad nje.
Gordana: Nešo, nisi bio ovde. Ona je nepodnošljiva. Trguje sa našom Natašom. Vređa…
Nebojša: Goco, ali ti si obrazovana žena, zar nisi mogla da ne ideš do takvog tona?
Gordana: Kako? Počela je sa tim da požurimo sa svadbom, da pre toga da opremimo sprat nameštajem, da kupimo darove i ne mogu više da ih spakujemo, vežemo u stonjacima od damast, “samo” dvadeset devet “bačaluka”.
Nebojša: Kakvi “bačaluci”?Gordana: (podiže papir sa tepiha, gde ga je Radmila u besu bacila) Evo, Rada je sve zapisala. Proučavaj, ja idem da popijem lek i da malo prilegnem da se smirim.