I čin
I pojava
(Leskovac, pijaca, početkom ovog veka – Radojka pored tezge sređuje robu: paprika i paradajz. Upakovan je svaki komad povrća i vezan koncem; Zvoni joj mobilni, Gordana prilazi, ali je Radojka ne vidi)
Radojka: Alo, Mihajlo, ti li si?. . . Ja sam, ja, tvoja Rada, bre Mićko. . . Kude me, bre, nađe na pijac? Kako si mogaja da znaš č’k u Pariz da sam na pijac u Leskovac… Pa, znam bre da je mobilan, nisam ja glupa… Dobro sam, dobro. Svi smo dobro… I unučiki su dobro, čekav da gim doneseš gumen bazen za u dvorište. E, da ne zabravim i traktornet… Aha, toj, toj, da, da vozi se s jednu nogu, a s drugu guraš. Ma, bre nemoj da mi se smeješ, ja ti ta nova imena ne razumem, pa pokazujem ti kako se vozi toj sokoćalo… (Dok razgovara, pokazuje kako se vozi i sudara se sa Gordanom) Izvinjavamo se gospođo. Zanela sam se u oratu. S’k ću ja s’m da završim razgovor. Izmeđunarodna veza, skupo je da me čeka, a i na mobilan me vika, pa je još poskupo.
E, Mihajlo, vrnu se ja na liniju… Kako bre, kakvu, pa ovaj naša izmeđudržavna linija… Nemoj me ti ispravljaš kako se kaže veza, nemoj se svađamo! Brzo si mi ti zaboravija naš jezik… Ne me razumeš, pa ne mogu ti objasnim daleko si, ne vidiš me. A, ja ti najlepše objašnjavam kad smo na blisku na našu si selsku vezu… Ma ne, bre jedna gospođa, ’oće da kupi od moju robu, razduševila se s’s moji paradajčiki, papričiki, krastavčiki, jabučiki… Oči ne mož’ skine… Ne, ne, ne ljuti se što pričamo… Dobra neka ženica, vidi vu se po obraz da je dobra… Aha, nasmejan vu obraz. Ne znam samo što prevrće oči, možda zbog uzbuđavanje… Izgleda će se ženi… Znači, poslaja si pare! Ej… Kako što, pa ej! Ne mešaj se ti u ženske rabote, neću ništa da kupujem dok se ne dogovorim s prijatelji koje oni davav! Ajd’ zdravo! (gleda u mobilni koliko je trajao razgovor) Kol’ko li će plati?! E, takoj ti je toj, gospođo, k’d su muž i žena na daljinski. Izvinjavajte još jednom, gospođo. Izvolte Vas!
Gordana: Ovo su cene po kilogramu?
Radojka: A, ne prodajem ti ja na kilo, cena je za komad. Jedna paprika 10 dinara, a jedan paradajs 20 dinara i takoj sve ti piše, sve je za komad.
(Gordana polazi dalje)
Radojka: Stani, gospođo! Ne vidiš lli koje piše na tezgu: KURTULA IS PARIS
(Gordana gleda zbunjeno)
Radojka: Koje se, mori, čudiš! Svaka ti je paprika i svaki paradajs opran s’s izvorsku vodu, ne mora se vi građanke mučite da gi perete doma s’s gradsku vodu. Vidiš svaki ti je spakovan, higijeničarska ’balaža, niki ga ne mož’ uprlja.
Gordana: Povrće nabavljate iz Francuske?
Radojka: Ne bre, gospođo, ne je roba iz Paris, ’balaža je Francuska.
Gordana: Ovako ih koncima vezuju u Francuskoj? Ko vam je rekao da je ovo francuska ambalaža?
Radojka: Niki mi neje rekja, ja sam, gospođo bila u Paris! Znam da neje orgijalno francuski, ali toj je za početak. Dok ne prisvršimo i mi ’balažu. Će izmislimo i mi mašinu što na svaki komad lepi kesu.
Gordana: Gospođo, postoje takve mašine i kod nas.
Radojka: Sigurno je neki gazenbajter doteraja is Paris. Ću kažem na mojega Miću da mi dotera. Za s’d su dobri i konci, a tebe ako ti se ne sviđav, ti si kupi prljavi paradajsi i paprike. I da znaš, mož’ nemam mašinu da gi pakujem, ali oni u Paris nemaju ovakvi paradajčiki i papričiki. Njini lepo izgledav, a k’d gi probaš, k’o da jedeš plastiku. Moji su možda čoljavi, al’ k’d zagrizeš voda ti teče iz usta. Lepotinja! Ja gi ne prskam s’s onija toskini.
Gordana: Kakvi toskini?!
Radojka: Kako, mori godpođo, ne znaš, pa toskini su ti otrovi. Ha, ha, ha. Gospođa, a ne zna šta su toskini.
Gordana: Mislite na toksine.
Radojka: O, vidi gu! Misli da je ne znam kako se vikav. Tako si gi ja vikam, jer ona moja komšika, veštica, Toska, takoj se vika, ona sve prska s’s nji. Ona tura tej veštikarije, đavolje rabote. Uzme špric i ušrpica toj u paradajsi i oni do sutra crveni. A, unutra kamen, pola paradjs s’s žilu, a druga polovina bljutava plastika puna s otrovi. E, takvu robu ako ’oćeš, ti idi pa si kupi na druge tezge. Rada ti ništa ne prska, ne ušpricuje, sve je na ovuj tezgu ongarsko.
Gordana: Mislite organsko!Radojka: More, nemoj me zamajavaš, nesam ja bađavna. Dojadila si mi, nema ga kude. Ti će me ispravljaš. Trista rabote si imam. Nemoj me ti učiš kako se kazuje. Možda ja ne znam tija padežovi, ali u Leskovac si se s’s normalne mušterije razumem. Utepuješ se ovde s tvoje… one knjige, k’o da si mlogo naučila, a od život si pojma nemaš. Ja sam, mori, životnu školu učila, a ona ti vredi više od tej vaše knjige i diplome. Misliš da si mlogo pametna. Nalickala si se, nakinđurila, pa misliš da si mozak izmislila. Ene, višak ti curi na čelo, obriši se. Epa, kad si tol’ko pametna, neću ti gi prodam ni duplo da mi gi plaćaš. Mene zvezda peče po cel d’n, dok se ti s’m mackaš s’s kreme. Vidi kakve su mi ruke, sve ispucale, zemja gi izela. Toj se, mori, treba proizvede, ne pada od nebo.