FIKCIJA: KOŠMAR – SANЈALA SAM KARAĐOZA, KARAĐOŠČIĆE, ŠEFIĆE, ŠEFOVE I VRHOVNOG ŠEFA…
REALNOST: MOŽDA I STVARNO POSTOJE!
U autokratskom (ako bi da se zavara svet, koristiće se eufemizam – stabilokratija) društvu, tamo gde vlada mrak, vlast guši svaki zračak svetlosti. Takva vlast priznaje samo svoje „zakone“ i samo svoju „istinu“. Nameće ih silom i sila je njeno jedino oružje, jedini mehanizam vladanja.
Sa ljudima, koji imaju šire vidike i koji tragaju za pravom istinom i teže visinama, odlučno i beskrupulozno se obračunava. Priče senzitivnih i onih koji se osude da progovore o istini, bivaju zaključane, okaljane. Takva vlast, na jedan veoma živopisan način predstavljena je u Andrićevom delu „Prokleta avlija“. Slikajući zatvor u Carigradu, prostor i ljude u njemu, pisac je čitaocu pružio mnogo više od toga.
Otelotvorenje sile zla jeste Andrićev Karađoz (značenje: crno oko). Čovek, koji je bio blizak kriminalnim krugovima, postaje upravnik zatvora – upravnik života i smrti kriminalaca, nedužnih i slučajno zatečenih. Paradoksalna priča koja najživopisnije predstavlja odnos vlasti prema narodu. Karađoz ima veoma čudne pristupe ljudima. Njemu nisu potrebni dokazi da bi neko bio osuđen. Pojavljuje se ni od kuda i u bilo koje doba dana i noći stvara sliku sveprisutnog i svevidećeg.
Sudbine ljudi, koji obitavaju u tamnici, „prokletoj avliji“, donose nam sliku sudbine običnih ljudi. Svaka od njih jedan je prsten, jedna karika, pa tako simbolično predstavljaju večito opstajanje i trajanje „prokletih avlija“.
Tako dobijamo krugove, prstenove koji projektuju slike doživljaja tamnice života. Međutim, sklapajući mozaik od životnih priča, shvatamo da se sve na svetu nalazi u nekoj vezi: ljudi, prostori, prošlost, priče i sadašnjost. Na tom mozaiku ima svetlijih i tamnijih prstenova. Nažalost, naši su toliko tamni da ih ne možemo jasno videti, a komoli iskobeljati se iz njih.
Andićevih „prokletih avlija“ oduvek je bilo. Nažalost, danas imaju mnogo šire značenje. Učauarile su se u svim porama života, rasprostranile se kao korov svuda oko nas i pokušavaju da unište sve vredno, dostojno i lepo u svetu.
Danas na svakom koraku možemo sresti nekog fra-Petra, nekog Ćamila, Džem sultana, nekog ćutljivog lika iz nekog prstena… Nije nam potrebno neko veliko traganje, kako bismo osetili iste, slične ponekad i bolnije, poniznije metode od onih koje je sprovodio Karađoz. Današnji Karađoz i njegovi Karađoščići stvaraju utisak kod potlačenih da i „zidovi imaju uši“ i oči. Stalno naglašava da sve zna, da se svakog dana čuje sa vrhovnim šefom.
Savremeni vrhovni Karađoz stvaralac je navedenog mozaika, mozaika sveta. Njegovo je ime moć – novac. On je sada mnogo veći, jači. On je sada „krojač“ sudbine. On danas ne sprovodi zakon, on ga donosi… Sudi… Presuđuje… Odlučuje šta ćeš jesti, kada ćeš spavati, gde ćeš spavati, da li ćeš mirno spavati… On zna šta je za tebe dobro.
Piše istoriju svih naroda.
Sudi o tvojoj „krivici“! Ne mora dokazivati svoju „nevinost“.
On odlučuje koliko ćeš i da li ćeš uopšte živeti.
On sve vidi i sve zna.
Paradoksalno, ali istinito… Preostaje ti jedino da čamiš i uživaš u ništavilu… Da se praviš da ništa ne čuješ i ne vidiš… Da se uklopiš i stopiš sa sredinom „mrtvog mora“… Da li to želiš? Da li ćemo svoju decu ostaviti u mračnim prstenovima ili ih proterati u malo svetlijim?!
Svet možda ne možemo menjati, ali sebe i svoje društvo, svoj prsten moramo.
Nadam se da ćemo biti svedoci rušenja zidina iluzija. Nadam se da će svetlost konačno pobediti totalitarni mrak. Nadam se da će svakome biti pružena prilika da sam kroji svoju sudbinu i da svako odgovara za svoje postupke i raduje se svojim uspesima. Do tada – ostaje nam „priznanje“ da je Andrićeva „Prokleta avlija“ dobila svoje svevremeno značenje. Ostaje nam činjenica da su Andrićevi junaci bili svedoci i žrtve jednog apsurda, a mi mnogo većeg, šireg apsurda današnjeg sveta. Hoćemo li i možemo li da izađemo, za početak da makar provirimo iz začaurenih, mračnih prstenova i propustimo zračak svetlosti? Razmislite!