SUOČAVANJE SA SOBOM U TREĆEM LICU – NEMOĆ NA PUTU/BESPUĆU TRAGANJA ZA LEPŠIM SVETOM
– III deo-
Deset godina „borba sa vetrenjaćama“. Opet čitanje sličnih sudbina sa istim problemima. Ima li svrhe? Toliko toga se nakupilo u kaseti, a teg teret u duši, ispovesti u glavi. Ima li smisla?
Dok profesorka skamenjeno sedi ispred radova učenika, oseća da nema više snage. Oseća da mora da preduzme nešto drugo, nešto dručije, drugačiji pristup. Šta?
Predlagala je učenicima da naprave debatni klub. Držala i radionice sa psihologom, sa drugim koleginicama, ali nije zadovoljna rezultatima. Još uvek nosi teret silovane devojčice. Kakvo je to biće koje može silovati? Kako može deda ili neko u porodici da siluje nekog, da siluje dete?! Kako bilo ko normalan, može silovati nekoga, pa još dete!!!
Odmor je. Završila je sa redovnom nastavom za danas, čeka svoje učenike za sekciju. Čeka i njie sigurna da li je na pravom putu. To su oni trenuci kada se zapita da ne korača možda bespućem. Šta postiže time što pokušava, dovija se kako ume i zna da posavetuje tužnu, bespomoćnu decu? Konstantno umorna zbog osećaja beskorisnosti…
Ovo malaksalo stanje prekida koleginica koja joj keže da je traži neki mladić ispred zbornice.
JOŠ UVEK AKTUELNA PORUKA: „IMAŠ SI DECU! ČUVAJ SI DECU!“
Osmeh se sam iscrtava na tužnom, smežurenom licu profesorke.
To je onaj učenik, onaj dobri drug, koji je rešio i svoj i problem svoje drugarice. Pita kako je. Zahvaljuje se u svoje ime i u ime ostalih učenika. Kaže da zna da i dalje radi njihova literarna sekcija i čestita jubilej. Kaže da danas sekcija slavi deset godina rada. Ona pita za njega, za drugaricu. Sada čuje zreo, ali veseo glas elokventnog, kulturnog, obrazovanog, pre svega, srećnog mladog čoveka. Odgovor je obraduje u pravom trenutku. Blagoslov. Završili su fakultet. Nažalost, otišli su u inostranstvo. Rade, dobro zarađuju i dalje su dobri drugovi. Zvali su je roditelji da radi u porodičnoj firmi, nije želela.
Međutim, uvek to međutim… Dobija savet da se ne interesuje za njeno ime, za njenu porodicu, zato što je i dalje aktuelna poruka: „IMAŠ SI DECU! ČUVAJ SI DECU!“
Možda mislite da je ovo ponavljanje kraćeg oblika zamenice sebe zbog nepismenosti. Nažalost, nije. To je naglašavanje, upozorenje. Kao da bez toga nije dovoljno surova, prostačka i zastrašujuća. Ovako dva puta naglašava da treba da čuvaš svoju decu! Užas! Posle deset godina oseća bol u duši zbog bezimene devojčice, pamti svaku njenu reč. Ni danas ne sme da zna ništa o njoj.
DECA NE SMEJU DA STRADAJU U MEĐUPROSTORU ŽELETI ILI MORATI!
Možda smo osuđeni da radimo nešto između onoga što želimo i onoga što moramo. Ipak, deca ne smeju da stradaju u tom međuprostoru! Ostaje pitanje, da li je ovaj način „pomaganja” jedini. Ako jeste, nije dovoljan. Mora se naći drugačiji način! To je imperativ!