Kada sam pošao u srednju školu, bilo je isto. Nisu više u mojoj školi, i mojoj učionici oni dečaci, ali njihovo prisustvo u mojoj glavi se verovatno šćućurilo u nekom kutku. Ne znam zašto je to tako?
NEŠTO BOLNO ŠTO SE DUGO GOMILA, OČVRSNE KAO KAMEN, PA SE TREBA POLAKO, NEŽNO BRISATI, TEK ONDA LAGANO TURPIJATI SLOJIĆ PO SLOJIĆ
Nisam želeo da govorim o svojim osećanjima, ili nisam imao snage, ne znam. Možda nisam želeo da zavirim u preopterećenu dušu, a tamo se svakog dana gomilao sve veći teret. Sada, kada sam zaustavio nasilje, kada nema dodavanja boli u duši, vreme je da počnem da praznim taj teret. Možda neće biti lako, sigurno neće biti brzo. Nešto bolno što se dugo gomila, očvrsne kao kamen, pa se možda treba polako, nežno brisati, tek onda lagano turpijati slojić po slojić.
Primetili ste da mi teško ide usmena komunikacija, lakše mi je kad to pišem. Primetili ste i da je to neka trauma. Sada već znate i o kakvoj traumi se radi.
Nije prestala moja želja da otkrivam nova znanja. Ali, zašto da čitam kada to ne mogu da iskažem na času. Kada govorim, ostanem bez vazduha, zamuckujem, zamagli mi se pred očima. Sada znam da imam blok pri usmenom izražavanju od onog časa kada sam postao: „bezbožnik“, „nečastivi“… Svaki trenutak su mi ređali ta imena, smejući se i iživljavajući se. Hranili su se mojim strahom. Imitirali su me uvek kada bih isprekidano pričao, zamuckivao. Nisam mogao ni jednu rečenicu smisleno da kažem. Svaki moj odgovor je bio praćen podsmehom i podrugljivim šaputanjem ili mimikama. I kada ih nisam gledao, znao sam svaki pokret njihovog lica i tela. Tako su počele da dolaze slabe ocene.
MOGU DA NAUČIM SAMO AKO DOBRO PROMISLIM O PROČITANOM, A NE SMEM DA PROMiŠLJAM
Želeo sam da prestanem da razmišljam o onome što učim, samo da „bubam“, ali nije išlo. Mogu da naučim samo ako dobro promislim o pročitanom, a ne smem da promišljam. I dalje sam brzo učio, nije mi bilo problem gradivo, jer sam mnogo toga i na časovima naučio. Problem je bio da se javim da odgovaram, a znao sam odgovore.
STEGLO BI SE TELO. U RAMENIMA BI SE UPETLJALA ČVRSTA ČVORIŠTA CELOG NERVNOG SISTEMA ČIJE BI SE BOLNE BODLJIKAVE GRANE PROTEZALE KROZ VRAT, PARALISALE GRLO, PA ŠIRILE SE FORMIRAJUĆI NEPODNOŠLJIVO TEŽAK OKLOP OKO GLAVE
Steglo bi se celo telo. U ramenima bi se upetljala čvrsta čvorišta celog nervnog sistema, čije bi se bolne bodljikave grane protezale kroz vrat, paralisale grlo, pa širile formirajući nepodnošljivo težak oklop oko glave. Da vam ne govorim o mraku pred očima, a kad bih poželeo da pogledam bilo koga u odeljenju, zaslepljujuća oštra svetlost poput sečiva probadala je moje oči. Ocene su počele da padaju. Pismene provere su mi dobro išle, jer bih se isključio, zamislio bih da sam u svojoj sobi i tada mi je sve bilo tačno. Moram da kažem da su nastavnici mislili da prepisujem. Ne želim da me neko pogrešno shvati, jer nisam krivicu hteo da svalim na svoje nastavnike. Kako su mogli da veruju da sve znam, kada sam na usmena pitanja mogao zamuckujući da odgovorim samo: „Ne znam“.
SUZE SU ZAPEKLE, ILI SU SE SUZNI KANALI USPROTIVILI MOJIM OSEĆANJIMA
Teže je bilo posle škole. Niko nije želeo da se vraća sa mnom. Brzim korakom sam išao ka svom domu, ali oni su bili brži od mene. Vodila ih je neka snaga da me uguraju u neki ugao gde bi me vređlai, udarali, šutirali … Uživali su u tome. Moj strah ih je hranio. Menjao sam taktiku. Počeo sam da ih gledam u oči, ali tada bi usledili udarci u glavu iza leđa. Morao sam da pokrivam glavu, ali bilo ih je mnogo. Držali su me za ruke. Usledilo bi obaranje na zemlju. Bilo koji polažaj da sam zauzimao, svaki šut je boleo. Na početku je bilo suza. Posle toga sam se suzdržavao, čak mislim i da sam počeo da prihvatam to stanje. Možda sam se nadao da ću tako da ih odvratim od želje da me maltretiraju kada uvide da ne plačem. Nije bilo tako. Vikali su: „Plači! Plači…“ Ne mogu još uvek da upotrebim sve podrugljive i vulgarne reči kojim su me pritom nazivali, zato sam ostavio tri tačke.
Kod kuće sam plakao, a onda su suze zapekle, ili su se suzni kanali usprotivili mojim osećanjima.
ODAKLE TOLIKA MRŽNJA U DEČJOJ DUŠI KOJA SE HRANI PONIŽAVANJEM I MALTRETIRANJEM VRŠNJAKA?!
Ostala su samo bolna pitanja, koja sam neprestano sebi postavljao, ali nisam mogao da pronađem smislene odgovore: „Odakle tolika mržnja u duši dece? Kako jedna dečja duša može da se hrani ponižavanjem i maltretiranjem vršnjaka? Šta li doživeli, pretrpeli, pa su postali takvi?“
Čak sam pomišljao da bismo rešili nesporazume, kada bi oni hteli da razgovaraju sa mnom. Imao sam i volju i želju da im pomognem ako imaju neku traumu. Nisam ih mrzeo. Ne znam ni kako izgleda mrzeti nekoga. Želeo sam samo da ovo stane, da me ostave na miru, ako ne žele da razgovaraju sa mnom. Pitao sam se kako da povratim svoj mir. Zašto su baš mene odabrali?
BELI PAPIR MAMIO JE SVOJOM ČISTOTOM DA MU OTVORIM DUŠU
Onda sam utehu našao u čitanju i crtanju. Beli, svetli papir, mamio me je svojom čistotom. Njemu sam mogao da otvorim dušu. Čitanje me je vodilo u neki drugi svet, sa junacima o kojima mogu da razmišljam, čije postupke mogu da tumačim. Pisci su mi davali zadatke da tumačim njihove misli, da ih zamišljam pored radnog stola, ponekad i da razmišljam kako su došli do nekih mudrosti, ko ili šta ih je navelo da o nečemu pišu. To su bili moji bezbrižni trenuci. Slike su mi bile obojene tminom, mrakom… Onda sam odlučio da prosvetlim svoje radove nežnim, svetlim tonovima, ali nije išlo. Srećne slike nisu mogle da se spoje sa mojom dušom. Nisam uspeo da pobegnem u lepši, zamišljeni, drugačiji svet. Ipak, dok sam slikao, osećao sam da se bar delič mog duševnog bola oslobađa i kroz moje ruke prelazi na papir.
TAKAV JE ON, IMA NEKI SVOJ SVET
Sigurno se piitate kako to nisu primetili moji roditelji. Otac radi na građevini, težak fizički posao. U stvari, ne bira posao, kako bi nas prehranio i odškolovao. Radi po čitav dan. Moja majka je ostala bez posla, operisana je. Mlada je za penziju, nemoćna za rad. Po kući radi kako bi nas zaštitila i sve nam ugađa da učimo. Primetila je ona da me nešto muči, ali ja nisam želeo da joj dodajem svoj bol. Pitala me stalno i da li imam problema sa onim vršnjacima. Slagao sam je. Rekao sam da je sve u redu. Pored nje sam uvek bio nasmejan i srećan. Želeo sam da je ubedim da je to to taj pubertet, kako su joj govorile i prijateljice. Moja jednostavna majka, tako je i odgovarala drugime, verovatno i sebe ubeđujući da je to istina: „Takav je on, ima neki svoj svet“.
PUT OD MOG VOKABULARA U GLAVI DO GOVORNOG APARATA BLOKIRAN JE
Posle dugog negovorenja na časovima, došao sam samo do spoznaje da ne mogu da povežem svoje misli. Jednostavno, put od mog vokabulara u glavi do govornog aparata je blokiran. Sa papirom je lakše.
BEZ SLOBODE, NEMA KREATIVNOSTI. BEZ KREATIVNOSTI NEMA NI UMETNOSTI, NI NAUKE, NEMA NAPRETKA, A BEZ TOGA ŽIVOT NEMA SMISLA
Posle časa o uzrocima našeg ćutanja, video sam želju profesorke da otkrije zašto ćutimo. Veru mi je ulila jedna rečenica: „Bez slobode, nema kreativnosti. Bez kreativnosti nema ni umetnosti, ni nauke, nema napretka, a bez toga život nema smisla“.
Pošla je ruka da se javim i kažem zašto ćutim, ali ostala su stidljivo podignuta samo dva ukočena, poluotvorena prsta. Na pitanje šta želim da kažem, vratio sam prste na klupu i samo promumlao: „Ništa, ništa“. Video sam iskrenu želju i borbu kako da dopre do nas. Video sam traganje za ključem kojim ćete otvorititi naša usta. To se moglo videti po pitanjima, ali ubedljivije je bilo preispitivačko grickanje usana.
Posle časa pojurio sam i na hodniku sam dobio malo hrabrosti, uspeo sam da progovorim: „Znate, ja se plašim da govorim, jer ne umem da kažem kao profesori. Moj vokabular je …“ Hteo sam da kažem blokiran, pa sam se setio da može pomisliti da se pravim važan, da mnogo znam, pa sam rekao: „Moj vokabular je siromašan. Ne umem da se uzrazim kao Vi“. Odgovor je bio: „Ne očekujem da ponavljate moje reči. Želim da čujem vaše mišljenje. Ono što znate, da kažete svojim rečima, a vokabular se stalno obogaćuje čitanjem“. Tada sam osetio malo olakšanje i jasno, bez zamuckivanja izgovorio: „Ja volim da čitam i čitam“. Razvezao se jezik na pitanje šta čitam, imao sam šta i da nabrojim. Čitam i volim da čitam. Čitam i školsku literaturu i nova izdanja beletristike, filozofije, psihološke romane… Srećan izraz lica obasjao je i mene. Našao sam sagovornika, ali sam zamolio da o tome ne želim da pričam na času, već na časovima naše već dogovorene sekcije.
DOŽIVLJAJ I RAZUMEVANJE DELA ZAVISI OD UZRASTA, ALI I OD DUŠEVNOG STANJA I RASPOLOŽENJA
Na prvim časovima javio se otpor zbog reči da neke knjige ne treba da čitam, a onda smo razgovarali o knjigama i shvatio sam. Namera je bila usmeravanje na umetnički vredna dela, ali i na dela koja su prilagođena našem uzrastu. Shvatio sam da za razumevanje i tumačenje neke literature treba i zrelosti. Ovi časovi su pomogli da dođem do spoznaje i da doživljaj i razumevanje dela zavisi ne samo od uzrasta, već i od našeg duševnog stanja i raspoloženja.
Polako sam počeo da razgrćem pohranjenu tamu u mojoj duši. Ne znam koliko je dug taj put i ne znam da li ću uspeti da ga pređem, ali ću pokušati.